Noć u Istanbulu

Reke ljudi se međusobno ukrštaju. Samuel Samler udiše mirise začina. Zaustavlja se kao da je nešto zaboravio. Ne sluša umiljavanje konobara. Duboko udahne i skrene u sledeće sokače, pa sledeće, pa opet u sledeće iza narednog ugla. Svuda niski stolovi, stolice i klupe prekrivene ćilimima. Mladi ljudi igraju tavle, puše nargile i piju pivo. Na spratovima, u otvorenim prozorima, nanizani gosti restorana. Naleti smeha i uzvika prelivaju se preko gelendera na balkonima. Dnevna vrelina je sada tek prijatan, topli zagrljaj.

Samler nastavlja da tumara unaokolo. Vatrene boje izbijaju iz otvorenih vrata. Vinove loze se prepliću hvatajući jedna drugu iznad njegove glave. Ubrzava korak, ne da bi nekud stigao, već zato što… Oseća komičnu želju da potrči! Što ne pamti kada se poslednji put dogodilo, zaželi da otpleše nekoliko koraka. A misao „ja sam slobo-dan-dan-dan“ bije mu u grudima. Skoro ga sasvim omamljuje. Ovo je više od stvarnosti, misli.

Ulica se njiše. Ugleda kafić s baštom na trotoaru. Stolovi prekriveni belim stolnjacima su većinom zauzeti, ali u uglu, do zida primeti jedan slobodan sto i probija se do njega. Ubrzo stiže kelner i donosi meni. Samler odmahuje rukom. Kelner se blago nakloni i ubrzo se vraća sa flašom i čašom. Naslanja glavu na ciglani zid, razgleda. Kao da svakim pokretom, svakim pogledom, svakim mirisom, svakim zvukom postaje svesniji.

To je to, kliče u njemu. Radostan sam! – Ovde sam radostan!

Svuda oko njega su mlada lica, lepa, izražajna, isklesana. Niko nije trešten pijan, niko agresivan. Osmehuju mu se i klimaju glavom, prekidaju razgovore i gledaju ga otvoreno i sa interesovanjem. Svi bi oni mogli biti prijatelji mojih unuka, pomisli. Čeka li me tu negde moja priča? Hoće li to biti priča o sudnjem času jednog starca? Proli pivo, kakav sudnji čas? Otkud se setio te reči?

Naručuje još jedno pivo. Lako klizi. Možda bi mogao da naruči i jednu rakiju? Kelner klimne glavom i nestane, ali se mladić za susednim stolom okrene prema njemu. „Izvinite što se mešam“, kaže, „ali ne bi trebalo da uz rakiju pijete pivo. Inače, odakle ste?“

Samler ga pogleda. Na vlastito iznenađenje, osmehne se. „Norveška“, reče, „Zašto ne bi trebalo da pijem pivo uz rakiju?“

„Rakija je prevrtljivo piće“, kaže mladić, „ni ne primetite koliko je jako, a uz pivo se brzo opijete“.

Sledećeg trenutka se premestio za mladićev sto. S njim sedi još troje: debeljuškasti mladić crnih kovrdža i dve devojke. Devojke se smeju svemu što drugi kažu, ali Samler ih zbog toga ne smatra glupim ili dosadnim. Muškarac koji mu je savetovao da ne pije rakiju izgleda kao njihov predvodnik. Ili možda tako deluje zato što drugi ne barataju tako dobro engleskim? Dok pričaju između sebe, Samler ne uspeva da razluči kada se jedna turska reč završava a kad počinje druga. Čavrljanje se ori preko kariranog stolnjaka. Sluša melodiju izgovorenih reči. Zapaža da devojke pričaju mekano, skoro da pevaju podižući glas na kraju svake rečenice, skoro kao na norveškom, pomisli.

Naravno da su ga pitali šta radi u Istanbulu, kada je stigao i koliko planira da ostane. Odgovorio je da je ovde prvi put, da je turista i da će ostati nedelju dana. Na pitanje čime se bavi, odgovorio je da je penzioner i istog časa je krenuo da ispituje njih.

Kako se to dogodilo, ni sam Samler ne zna, ali sada je u centru pažnje čitavog društva. Ne seća se koliko je čašica rakije stukao. Odavno se nije osećao tako prijatno u društvu mladih ljudi. Firat mu je ispričao o nekim demonstracijama na kojima su tog dana učestvovali. Dvoje njihovih drugova su uhapšeni. Svi su socijalisti i komunisti i svi se slažu da je EU izneverila obećanja.

Pinarino lice je odjednom tik uz njegovo, želi da mu objasni nešto, moli Firata da joj pomogne. Firat se jače nasloni u stolici i primiče usta zadnjem delu Samlerovog uha. „Pinarini roditelji su bili u zatvoru skoro tokom celog njenog detinjstva“, kaže tiho. „Hoće da kaže da ona sama ne namerava da se na taj način bori protiv države. Naša generacija je odgajana na roditeljskoj borbi, i videli smo šta je od toga bilo. Skoro ništa. Živimo u policijskoj državi. Turska se nikad neće promeniti.“

Rasprava vri oko njega. Samler se oseća suvišnim. Osećaj ga nagna da zažmuri. Boli ga iznenađujuće snažno. Zatim se ponovo osvrne, i kao da jasnije vidi. Odakle god da je došao, taj mali potres je sve sredio. Ponovo za trenutak zatvori oči. Šta se to sredilo?

Samler se uvređeno i gnevno žacne, i oseti potrebu da se ogradi od tih turista u borbi za slobodu govora. Ipak, u njemu preovlada osećaj stida jer zna da je njegovo shvatanje Turske najvećim delom zasnovano na neznanju. Zna da je lako doneti prenagljene zaključke kad neko novo mesto gledamo neupućenim očima.

Novim očima posmatra omladinu oko sebe. Samler više nije na odmoru.

Prevod s norveškog: Sofija Kristensen

Autor je poznati norveški pisac ruskog porekla, počasni potpredsednik Međunarodnog PEN, pisac romana o savremenoj Turskoj „S nekog drugog sveta“, koji je objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs