Nora, ili najgori je najbolji brak

Nesvesni prevarant je najgori prevarant. Iskrena hulja je najgora hulja. Dobar brak je najgori brak, kao što se najgori vid eksploatacije nalazi u najfunkcionalnijem, najliberalnijem društvu kapitalizma. U njemu su robovi najzadovoljniji.

Najveselije su najzatucanije sluge, radosne što nemaju ni pomisli o tome šta je to sloboda i šta je to čovek; razdragani što služe, umislivši da ih je ogrejala sreća. Oni potvrdu svog dostojanstva nalaze u odrazu svog položaja i, dakako, malog ili malo većeg, manje ili više luksuznog, poseda. Oni postoje, ali ne egzistiraju.

Taj genij Ibzenovog otkrića, ostao je nedokučen za predstavu u režiji Tatjane Mandić Rigonat.

Nesretnu tajnu građanskog društva kapitala, to da je upravo njegova izgradnja humanitarna katastrofa, prozreo je Ibzen.

Dva sledeća primera objasniće o kakvom je rediteljskom nerazumevanju ibzenovskog presedana, u Narodnom pozorištu u Beogradu reč.

U predstavu je kalemljena scena seksualnog nasilja u braku. Obaška to što je ta scena sklepana kao pornografsko-varijetetska tačka. Torvald želi da spava s Norom. Ona to tog časa ne želi. No, on bi to učinio, nasilno, da nije sprečen dolaskom nezvanog gosta. Torvalda u predstavi imamo, dakle, priliku da vidimo kao seksualnog nasilnika. Zaboga!

Torvald Helmer nije nasilan, on nikad neće učiniti ono što Nora ne želi, ni u krevetu ni drugde. Bit njegove patrijarhalne zavere je u tome što je Nora, još u svom roditeljskom domu, kao dete, i u crkvi, naučena, dresirana da, ako hoće da bude poštena, dobra, plemenita, uspešna, uvek želi ono što želi njen dobri muž, a on želi ono što društvo najbolje želi, a društvo želi ono što religija najbolje želi, odnosno ono od čega elita moći ima najbolje materijalne koristi…

Predstava je tako iz opšteg, generalnog, globalnog plana zla, koje je u temelju izgradnje građanskog društva kapitalizma, spala na ispad, na eksces jednog slučaja.

Postoji i postupak Nore na samom početku u ovoj predstavi, naoko nevažan, koji glumicu Nadu Šargin dodatno sprečava da Noru igra kao beskompromisnu svetsku kritičku silu na kraju. To je onaj momenat kad se Nora popne na klavir (pijanino) i nogom, cipelom, gazi po dirkama (po poklopcu preko dirki).

Naravno, to je u Narodnom pozorištu u Beogradu, za publiku neodvojivo od one fešte u Narodnom pozorištu u Beogradu, koja je pre nekoliko godina u njemu priređena, kad je njegov prostor iznajmljen ili ustupljen proslavi neke firme, a gosti su se na Velikoj sceni ponašali bahato i procurele su u javnost dokumentarne sličice s tim ženskim cipelicama na dirkama klavira. Je li Nora jedna od njih? Ako jeste, ona nema kapaciteta ni da pomisli o prevratu, a kamoli da ga izvrši. Eto kako jedan naoko nevažan pogrešan detalj može da sputa jedan izvrstan glumački talenat.

Odmoglo je Nadi Šargin, pre svega, neotkrivanje same teme komada, ta svest da Nora ne izlazi tek iz jednog lošeg braka, nego da celom svetu razotkriva utajenu činjenicu, na kojoj on ovakav počiva, da brak idiotizuje, i to ne samo ženu nego i muškarca. Nedostatak te krucijalne Ibzenove ideje, da je idealni brak najgori brak, likvidirao je ne samo potencijal uloge Nore nego i uloge njenog supruga Torvalda.

Torvald Helmer Nenada Stojmenovića, od samog je početka odsutan i nadmen, arogantan. Neiskren. Ibzenov advokat Helmer pitom je čovek koji iskreno voli svoju ženu. Ona je njegov najveličanstveniji, najskupoceniji posed. On je toga svestan i zbog toga je zadovoljan i samopouzdan. Ona je zbog toga zadovoljna i samopouzdana.

Torvald Noru pazi najbrižnije, kako to čini onaj koji se pametno brine o svom imanju. Upravo je do toga stalo Ibzenu, da pokaže da je nešto trulo u samoj koncepciji ljubavi za kojom smo dresirani da čeznemo, a ne da pokazuje devijantne pojave i izuzetke, grube muževe i lakomislene supruge…

Ali kako bi glumac i mogao da ibzenovski ostvari ovaj Ibzenov lik, kad u njegovoj lažnoj koži, koju mu je navukla rediteljka, mora da igra seksualnog nasilnika nad ženom koju voli, i silovao bi je pred nama da, eto, taj čin nije prekinut ulaskom trećeg lica. Ako je muž siledžija, onda je i budalama jasno da taj brak ništa ne valja, ali ako je muž divan – šta je onda u braku trulo? To je pitanje koje jednakim bleskom od 1879. godine do danas bode oči!

„Nora“, revolucionarna je drama od čijih se otkrića publika i dan-danas (kad dolazi u neko narodno pozorište da je gleda) mora smrznuti od straha.

Kad na poslednji Torvaldov razlog: „Zar nemaš religiju?“, Nora odgovori: „Ja zaista ne znam tačno šta je religija“, onda je to „ja zaista ne znam tačno šta je religija“, gromovski poziv, sa samog Neba, Crkvi, kao organizatoru religije, da se vidi gola u svojoj korupciji kao svojoj biti.

Jer Nora tu u stvari kaže: religija je ono što nas veže kao paščad da verujemo slepo u ono što ne postoji, i što nas, dakle, ispunjava nepostojanjem, ništavilom. S Norom, skandal je nužan. Ako ga nema, onda je nešto tu trulo.