Nostalgični fetiš tvornice koja nas je othranila i odškolovala

Protekla tri meseca doneli su nam najbolje od prošle i, već sada, najverovatnije i od ove godine, na samom početku 2022.

U novogodišnjem sumarumu ostali smo dužni opservacije na drugu sezonu „Bese“ i recepciju serije „Nečista krv“, kao i poslednji štih iz žanrovskog trenda dramske fantastike „Dug moru 2“.

Neposredno pre ili u svom finalu paralelno sa medijskim događajem godine, ruskom agresijom na Ukrajinu, koja će diktirati ne samo našu percepciju svih elektronskih sadržaja već možda obeležiti i naše živote, tu su i peta sezona „Ubica mog oca“, te „Područje bez signala“.

Nečista krv

Tzv. „Greh predaka“, skupa sa prvom sezonom „Senki nad Balkanom“ i serijom „Koreni“, spada u najznačajnije autonomne uspehe igranog programa RTS-a poslednjih godina/decenije i to ne samo u žanru epohe. A možda je baš izostanak te Telekom podrške hendikepirao seriju kao sublimaciju dela Bore Stankovića, u dramatizaciji od Voje Nanovića do Milene Marković, da se lepo posloži u sezone. Reditelji su Milutin Petrović i Goran Stanković.

Nakon tematski srodnih filmova „Sofka“ (1948) Radoša Novakovića i „Nečista krv“ (1992-96) Stojana Stojčića, producent Snežana Hauvelingen je inicijalnu filmsku ambiciju – da se ekranizuje savremeno čitanje tragedija Stankovića (u komparaciji sa komičnim Sremcem „Zona Zamfirova“ – „Ivkova slava“) kroz revitalizaciju Nanovićevim scenarijem – nadogradila serijom od 3 + još 7 nastavaka. Film – prve tri epizode kroz priču o hadžijinom zvonu – tako je postao ‘prequel’ serije o jugu Srbije na Orijentu, gde je Vranje u Otomanskom carstvu ekvivaletni toponim kao i Bengazi, Damask ili Bagdad. Vrlo tačno, kako je rekla Biljana Srbljanović, ’zadovoljstvo u tekstu’: „Bunderbrokovi“, „Glembajevi“ ili „Višnjik“ u multikulturalnom, konfesionalnom i etničkom društvu Srba, Turaka i Albanaca. U civilizaciji patrijahalne dekadencije i ženske emancipacije, vremenu Berlinskog kongresa i drugoj polovini 19. veka.

Od takvog početnog otvaranja u kakvom je predominantan Bjelogrlić kao glumac i njegov Hadži Trifun kao karakter, prelazni antiklimaks donosi previše narativnih linija na uštrb karakterizacije likova i odviše olakih eksplicitnih odnosa. Lica u toj igrajućoj podeli, izvanredan što muški: Dragan Mićanović, Leon Lučev, Ljuba Bandović, što ženski kasting: Anđela Jovanović i Katarina Radivojević u solidnom kambeku, odnosno pre svega nova imena: Grabež, Nezirović, Sara Sandeva i Nevena Nerandžić, svi u zbiru taoci su društvenih normi gde ne postižu ni svoju punu profilaciju, niti zatvaraju priču, a već stiže novi naraštaji i epizode. To se najbolje sagledava tek nagoveštajima o naslednoj južnjačkoj jurodivosti Hadži Mite, potom Mitketa i napokon Stojana. Kao i u neiskorišećnosti albanskih likova u tumačenju regionalnih zvezda Feđe Štukana i Florista Bajgore, naspram dramaturški zaokruženog Turčina Saroša u odličnoj epizodi Branislava Trifunovića.

U ambijentalno legitimnom otklonu od moguće turske sapunice, film-serija pribegava hibridnoj estetici – arthouse vesterna u tzv. easternu i izvanrednoj, takoreći, elizabetanskoj kostimografiji Marine Vukasović Medenice. Ono što je u takvoj invenciji izostalo, klifhengeri u njihovoj definiciji dramatične i neizvesne završnice gde kraj trigeruje naredni početak. Napokon, ispostaviće se da je srpski realizam na prelasku vekova gledaocima ipak zavodljiv, a za nacionalni servis samim tim bolji imperativ od pavićevske satire.

Besa 2

Ono što je možda nedostajalo prethodno pomenutoj seriji – permanentna napetost kao jedinstvo atmosfere i radnje – u sličnom konfliktu nacionalnog i porodičnog identitetskog ključa je kontinuirani kvalitet serije „Besa“.

Novi glavni reditelj Igor Stoimenov i stari kompozitor Nemanja Mosurović kroz srpsko-pribaltičku koprodukciju, odnosno najefektnije do sad viđeno dramaturško otvaranje jedne priče, doneli su ili postigli Džejson-Bornovski efekat nastavka serije koja je pre četiri godine postavila referentni standard u ne samo domaćem već i regionalnom igranom programu. Od vizuelno zavodljive Estonije do, ne samo za srpski već, interesantno, i hrvatski publikum, komforne zone tzv. albanske inkluzije, poslednji put zabeležene sa franšizom o Kapetan Lešiju Žike Mitrovića.

Arben Barjaktaraj kao Dardan Beriša, pa ponovo spomenuti Florist Bajgora kao sin naslednik Driton, pobočni likovi kao Mensur Safhiu (Ljah/Hašim), Adrian Aziri, svi su oni manje „Gomora“, više „Sopranosi“ i priča kako smo bez festivala Merdita, dobar dan ponovo zavoleli naše Albance. Nenadoknadivu ulogu Teute Beriše Grese Palaske je u toj slobodnoj zoni prostora svojim lucidnim šarmom nadomestila Hana Selimović. Miloš Timotijević i Raša Bukvić su se zarotirali na zadatku iritacije, ali je potonji konačno iz trpne prešao u proaktivnu ulogu svojevrsnog Revenanta, bez suvišnih reči, već samo po gestu i grimasi.

Iz drugog plana u kome su se pronašli Milan Marić – Milica Gojković, iskočio je zadovoljavajući Relja Popović. Zanimljivo je da je to već drugi sličan i verodostojni muzički import u domaćim serijama, a nakon Marka Milivojeva – Milija u „Grupi“.

U konačnici je pitanje da li je „Besa 2“ bolja od „Bese 1“. Kao i prošli put, previše je bilo nepotrebnih ubistava, poslednja epizoda ima nekatarzičan – nedovršeni kraj, i, na žalost, Telekom kao koproducent je prebrzo potrošio tzv. blok emitovanjem. Ali stoji i to da je, jednako sa ili nakon “Porodice”, najbolja domaća serija prošle godine.

Ubice mog oca 5

Jedine domaće serije koje su dosegle čak pet sezona su, verovali ili ne, „Bela lađa“, „Selo gori…“, „Vojna akademija“ i „Ubice mog oca“.

Zanimljivo da je inicijalna naslovna i lična istraga inspektora Jakovljevića u tumačenju Vuka Kostića konačno doživela svoj rasplet.

Ali ova je serija u stvari postala svojevrsna prestonička policijsko-pravosudna hronika sa svim drugim slučajevima i raznorodnim akterima. Štaviše, sa svojim scenarističkim referencama, postupajućim ili bivšim ministrima policije, kooperativno-koruptivnim srazom tužilaštva, nekmoli navijačko-kriminalnim grupama koje su se otele kontroli, ona je zaista zanimljiva, dobra, poštena i donekle subverzivna.

Tihomir Stanić je, u verovatno najbolje odigranoj ulozi, nešto između Steve Žigona i Vasilija Pantelića u „Otpisanima“. Marko Janketić je zapravo glavni lik jer se na njemu lomi svakodnevica starovremenog beogradskog policajca i nerealna očekivanja unutar urušenog sistema. Vuk Kostić baš onakav kakav treba, žovijalan ali opsednut do nepodnošljivosti.

U intrigantnoj novootvorenoj liniji priče prepliće se tinejdžersko nasilje sa zloupotrebom i zanemarivanjem dece u kojima su atipično drugačiji i suvereni Branka Katić i Zoran Cvijanović, dosta solidni Nenad Heraković i nova mlada Sara Simov. Tzv. fun fact je da je ovo i jedini zajednički projekat dve trenutno najveće ženske glumačke zvezde a u epizodnim ulogama – Nine Janković i Slobode Mićalović, ali u timskoj podeli skupa sa neodvojim profilima kao što su Slaviša Čurović, Marko Gvero i, da se ne naljuti, uporno neupečatljiva karika Marko Vasiljević.

Stoga na kraju pohvala za Mašu Nešković, nakon Jelene Stolice iz „12 reči“, još jedna uspešna žena rediteljka u televizijskim cipelama Soje Jovanović na stogodišnjicu njenog rođenja.

Dug moru 2

Verovatni loš RTS rejting ili samo nerazumevanje prvog dela ove zapravo najkompleksnije crnogorske serije, taj dramski ezoterični balast o magičnoj ogrlici, zlim mestima i numeričkom fatumu, odvukao je njen nastavak ispod površine pažnje.

S druge strane, ne treba biti nepravedan prema počivšem B92 jer jedino tu, kao i kod Mitrovića u Fulamu u drugoj engleskoj ligi, može da se u slobodnim primetime vikend slotovima prati dramski sadržaj.

Iako se novi reditelj Gorčin Stojanović potrudio da ova serija zapravo bude psiho drama, nešto poput novih HBO „Scena iz braka“ u zaista skandinavskom ambijentu provincijske zimske depresije Boke van sezone, preširoka eksplikacija čak 13 epizoda i bezbroj uvezanih narativnih/vremenskih tokova je pojela plot.

U tom mnoštvu dramskih likova: Trivalić, Šargin, Mihajlović, Grahovac, Radulović, Tukan, logično se izdvojio odlični tet a tet Bojane Maljević i Dragana Mićanovića, odnosno Ana Lečić kao njihova ćerka i to bi za priču bilo dovoljno da su svi spomenuti ostali statisti, a ne igrajuće epizode. Skupa sa stereotipom o Žižeku, u ulozi Sebastijana Kavace.

Bilo kako jeste, ovaj je dug kao Knausgor težak, traje, ali nije zanemarljiv.

Područje bez signala

Napokon, umesto propuštene crnogorske priče o njihovoj tranziciji sad, a kao nekad, u maniru serije „Grlom u jagode“, kroz nelinearni mozaični portret ljudi, dobili smo televizijski sadržaj u šest epizoda s kakvim se dugo nismo ovako dobro saživeli.

Po romanu Roberta Perišića i podelom kastovanoj u seriji „Novine“, Dalibor Matanić je sa svojom novom, a hrvatskom serijom na RTS-u, postigao da svaki četvrti gledalac, odnosno milion i po ljudi u Srbiji, prati i veruje „Području bez signala“.

Iako priča ima naivni početak i happy end, tajna njenog uspeha leži u nostalgičnom fetišu tvornice koja nas je odhranila i odškolovala, naučila empatiji i načinila ljudima. Sve je u scenografiji (Duga Resa) propasti graničnih prostora provincije, na pr. Korduna ili Like, u suštini jugonostalgije ili Amerikane, kako vam drago, autentično. Ponajviše neopterećeni, neakademski, scenaristički, što bi se reklo ne FDU, pristup priči. Iako je prepoznatljiva gotovo pa alanfordovska premisa dva glavna junaka koje čine Oleg – Rene Bitorajac i Nikola – Krešimir Mikić. Kontekst kraha samoupravne proizvodnje i nekadašnjeg zajedničkog tržišta je postfestum i postratni epilog o migracijama i mikrozajednicama kakav simbolički predstavlja fiktivni Nuštin.

S tim u vezi možda je slikovito najrečitija četvrta epizoda o inžinjeru Jandi na liniji razdvajanja od snegom zavejane Švedske do svakog ovdašnjeg geografski upaljenog slepog creva. Igra ga najprominentniji regionalni glumac Izudin Bajrović, on je ti naši očevi, oni koji se nisu snašli, umeli da se suprostave sudbini ili endemskom zlu, zvalo se ono Vladimir Vladimirovič ili u ovde seriji samo lokalni šerif Ragan.

Naposletku, već smo navikli na taj regionalni status naših domaćih, a cro zvezda Gorana Bogdana i Tihane Lazović koje volimo. Ali poslednja iz špila od ovih šest karata zaista je najveće glumačko iznenađenje serije. Jovana Stoiljković kao Šeila s diskretnom ijekavicom, jedini je legitimni pretendent na pijedestal koji je pripadao Mileni Dravić.

„Područje…“ je u konačnoj konsekvenci sve ono što su, u širokom narativnom luku, mogli ili morali da budu i „Jutro će promeniti…“ ili nove „Kamiondžije“, ali nažalost nisu uspeli i hteli.

Priči o serijama opet nije kraj, već koliko dok se ovo čita, paralelno na RTS-u i HRT-u emituju još dva Gorana Bogdana. Nova „Močvara“ i nova Matanićeva „Šutnja“.