Novi roman Orhana Pamuka „Žena crvene kose“, koji je s turskog jezika prevela Mirjana Marinković, predstavljen je juče u Geopoetici.
„Ovim romanom Orhan Pamuk je dokazao da nije jedan od Nobelovaca koji su se zaneli, nije postao prepotentan, već posle dobijanja nagrade piše još bolje knjige“, kazao je novinarima Vladislav Bajac, urednik Geopoetike, dodajući da se u romanu kroz tri paralelne priče prepliću mitovi, stvarnost i mašta u više slojeva. Tako čitajući ovaj rukopis saznajemo šta spaja antički mit o kralju Edipu, persijsku priču o Rustemu i Suhrabu, slučajnu ljubav gimnazijalca i putujuće glumice crvene kose sa kopanjem bunara na starinski način.
Geopoetika je dobro poznata kao izdavač koji za ovdašnje čitaoce otkriva nove autore. Tako ćemo prvi put na srpskom čitati uglednog ruskog pisca Sergeja Nosova i njegov roman „Vitičaste zagrade“ koji je sa ruskog preveo Miodrag Sibinović. Nosov je za ovo delo dobio nagradu Nacionalni bestseler za ruski roman 2015. godine. Sergej Nosov će se zasigurno izboriti za svoje čitaoce kod nas. Miodrag Sibinović piše da „prozaistu i dramskog pisca Sergeja Nosova ne zanimaju ni zvek vojne bronze ni seobe naroda niti užarena isparenja hadskih pukotina od kojih prskaju tektonske ploče istorije. Nosov je tih pisac. Predmet njegovog interesovanja bili su i ostali „sitni oblici života“ – čovek kao jedinka sa svim svojim besmislicama: praznim uvredama, zanimljivim fobijama i glupim predrasudama. Takav je i roman Vitičaste zagrade. Čarobna farmakopeja: fotografija, već živo platno koje diše. Odista, Nosov ume tako da nasmeje da čitaoca uhvati strah od sopstvenog smeha.“
Roman Sergeja Nosova napisan je kao „živa hronologija“ čovekove sudbine, konkretizovana na iskustvu jednog običnog neobičnog čoveka. Ovom Nosovljevom romanu će prostor za veću čitanost otvoriti i sledeća činjenica: on se može čitati kao duhovita priča o neobičnom svetu učesnika osnivačke skupštine (kongresa) iluzionista, mikro i makromaga, ali može biti shvaćen i kao porodična priča o nesigurnosti, strahu i fobijama običnog čoveka kojim manipulišu onostrane i ovozemaljske „više sile“. Istine se u Nosovljevoj „živoj hronologiji“ čuvaju kao najdublja tajna, zapretana između višestrukih vitičastih zagrada. Roman „Vitičaste zagrade“ je jedna od „živih hronika“ ruskog postsovjetskog tranzicionog društva. „
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
