Izašao je novi broj časopisa (O)gled posvećen radu jedne od najupečatljivijih figura na sceni savremene vizuelne umetnosti Srbije i regiona – Gorana Đorđevića, odnosno Gregora Mobiusa.
Mnoštvo je imena odabrane ličnosti novog broja (O)gleda – Goran Đorđević, Adrian Kovacs, Gregor Mobius… No jedna je osoba koja okuplja sva ta imena, smisao onoga što zastupaju, postupke koje preduzimaju, strategije koje koriste. Koristeći svojevrsnu rediteljsko-dramaturšku poziciju, Đorđević sve ove ličnosti aktivira u određenom trenutku i kontekstu.
No, za razliku od Gorana Đorđevića, koji u višeslojnoj igri pronicljivo analizira, dekonstruiše, rekonstruiše i konstruiše sistem umetnosti kao formu ljudskog koncepta, istorije umetnosti kao pripovedačke discipline i međuigru ključnih aktera na sceni (savremene) umetnosti, sa druge strane Mebijusove trake, Gregor Mobius je (kao naučnik i istraživač) upućen na apsolutne kategorije poretka stvari – čoveka kao vrste i života kao fenomena.
Sadržaj celog broja smešten je između dve ključne ilustracije.
Naime, već naslovna strana ukazuje na ovaj dvostruki pristup, predstavljajući entropijsku matricu koja kombinuje dve osnovne linije rada Gorana Đorđevića (“Glasnici apokalipse”, 1979) i projekat “DNK semantika” Gregora Mobiusa.
Ono na šta smo želeli da ukažemo jeste da se uoči jeseni 2022. godine krećemo poljem između “Glasnika apokalipse” (bolesti, gladi, rata i smrti) i informacija sadržanih u DNK o očuvanju vrste i života, u situaciji najvišeg stepena neuređenosti sistema.
Broj zaključuje ilustracija na poleđini izdanja – odgovor Google A.I. na pitanja inženjera, objavljen 11. juna 2022, odnosno trenutak demonstracije osećanja od strane veštačke inteligencije, što nas upućuje na narative koji će dominirati i u oblasti umetnosti u epohi koja je pred nama.
(O)gled predstavlja izdanje čija se struktura nalazi na razmeđi zbornika i časopisa.
U formi “proširene monografije”, svaki broj je posvećen jednom umetniku ili umetnici, sa centralnim blokom tekstova posvećenih neposredno autoru broja, te okolnim esejima i studijama koji omogućavaju širu kontekstualizaciju u odnosu na centralnu temu broja u oblasti savremene umetničke prakse, teorije, filozofije, nauke.
Uvodeći nas u temu značaja geopolitičkih struktura u oblasti savremene umetnosti, izdanje otvara esej Nikole Dedića „Istočnoevropska umetnost“: ideologija jednog institucionalnog konstrukta” posvećen terminu tzv. „istočnoevropske umetnosti“ koji nastao je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka i zadržao se u jeziku izložbi, kataloga, umetničkih pregleda, kustoskih i teorijskih studija do duboko u dvehiljaditim godinama.
Skladišta umetničkih dela u bescarinskim lukama od Ženeve i Luksemburga do Singapura i Hong Konga danas predstavljaju jedno od ključnih mesta na savremenoj mapi umetnosti.
Friportizmu savremene umetnosti, odnosno projektu Milice Lopičić “Umetnost u tranzitu” posvećen je tekst koji problematizuje ove lokacije “zaglavljivanja” umetničkog rada iz domena umetničkog u status robe, odnosno luke i skladišta kao mesta gde su umetnička dela ispražnjena od svoje simboličke vrednosti.
Izvodi iz knjige “Biosfera” Vernadskog predstavljaju uvod u deo izdanja koji je posvećen korpusu tema koje istražuje Gregor Mobius – DNK semantika i biosfera.
Razmišljanja ovog istraživača o mogućem pojavljivanju jedinstvenog živog bića koje bi se sastojalo od svih oblika života na Zemlji – biosfere, nalaze se u njegovim tekstovma “Biosfera – sledeći oblik života” i “Jedan i tri posmatrača”.
Mobius navodi: “Naravno, ta ideja je vrlo hipotetička, ali ako ima imalo osnova, mogla bi pokazati da evolucija na Zemlji još traje, da se živi svet i dalje menja od manjih i jednostavnijih oblika ka većim i složenijim, isto kao što se dešavalo još od pojave prvog živog molekula. Naredna faza evolucije mogla bi biti nastanak bića koje bi obuhvatalo čitavu Zemlju, u kome bi ljudi bili ujedinjeni sa ostalim živim bićima i gde bi svako imao određenu ulogu. Na taj način bi očekivani neživi singularitet, visoko razvijena veštačka inteligencija, možda ipak imala živu alternativu.”
Na drugoj strani Mebijusove trake, tekst Jelene Vesić “Glasnici apokalipse i druge priče” obraća se “protivumetničkom” radu Gorana Đorđevića: “U Đorđevićevom iskazu Protiv umetnosti nevidljivo je upisana reč konceptualna. To je pokretanje oštre borbe na margini. U lokalnom kulturnom kontekstu su Nove umetničke prakse decenijama bile kritikovane i odbacivane, kako s konzervativnih pozicija nekadašnje socijalističke institucionalne birokratije tako i u učenjima jednako konzervativne Akademije umetnosti, koja je u konceptuali uvek pronalazila neku vrstu praznine Umetnosti i Autorstva. U Đorđevićevom slučaju, reč je o drugom pravcu kritike – kritike iznutra, s pozicija učesnika, fana i ‘istinskog vernika’.“
Podeljene stavove povodom Đorđevićeve prakse obrazlaže Saša Janjić u tekstu “Umetnost kao institucionalna kritika”: “Ako bismo bili krajnje pošteni i dosledni autorovim stavovima, zaključili bismo da Goran Đorđević zapravo i nije umetnik, što su mnogobrojni istoričari umetnosti i teoretičari već i rekli. Ali ne zato što se njegova retrospektivna izložba u Salonu muzeja savremene umetnosti i galeriji SKC 2011. godine zvala ‘Protiv umetnosti’, niti zbog tautoloških iskaza, već zato što on ne praktikuje niti percipira umetnost na način na koji to radi većina ljudi koji sebe nazivaju umetnicima”.
Nadovezujući se na jedno od centralnih pitanja koja istražuje Goran Đorđević – odnos originala, autorstva i kopije, novi broj “(O)gleda” donosi i tekst o NFT-u (nefungibilnim tokenima), koji odnos originala i kopije, vlasništva i dostupnosti problematizuju u jednoj novoj formi, ali čuvajući istu logiku pravila klasičnog umetničkog tržišta, koja postoji i van domena digitalnog sveta.
Goran Đorđević je diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu.
I to na temi Ojlerove teorije grafova.
O neočekivanoj paraleli jedne Ojlerove zagonetke i Frojdovih mentalnih mapa možete pročitati u tekstu Petra Jevremovića “Frojd u Keningzbergu: Sigmund Frojd i sedam mostova grada Keningzberga”.
Najzad, radu Vladana Jolera, vizuelnog umetnika i istraživača, profesora na Odseku za nove mediji Akademije umetnosti u Novom Sadu, čija mapa se trenutno nalazi na postavci “Systems” u MoMI (Muzeju moderne umetnosti, Njujork), posvećen je tekst Anice Tucakov “Mislim da sam videla osuđenike!”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
