Novi film o Crnom panteru i Vakandi, kako mu ime kaže, traje zauvek, a pokazuje malo toga

Priča o Crnom panteru, kako iz samog Marvelog filma tako i oko same produkcije je doživela sve visine i padove koje se mogu dotaći. Te 2018. kad je izašao prvi deo, doneo je svežinu i originalnost u jednu te istu Marvel priču, prvog crnog ultra-komercijalnog super heroja (Blejd pre njega je ipak zaradio manje i bio za malo probraniju publiku). Reditelj filma Rajan Kugler je iz ove perspektive uspeo gotovo nemoguće, a to je da ima veliki autorski udeo u velikoj mašineriji kao što je Marvelov univerzum. Nešto što mnogi drugi nisu uspeli.

Međutim, ničega od toga ne bi bilo da nisu pronašli pravog i harizmatičnog glavnog lika u glumcu, Čedvik Bosmanu koji je sjajno poneo ulogu afro-futurističke ikone. Bosman je nažalost preminuo na vrhuncu slave 2020. godine od posledica raka debelog creva. Pored toga što je ostavio veliku prazninu na glumačkoj sceni, ovaj gubitak je veliki udarac bio za Marvelovu zlatnu koku koja je trebala i u budućnosti da im donosi priče, i novce naravno.

Naravno, svi su imali svoj plan i savet kako bi nastavak ovog filma trebalo da izgleda. Od jednostavne zamene glumca, do CGI oživljavnaja Bosmana, do gašenja priča i okretanja drugim likovima. Ipak, Kuglerova je bila poslednja (dobro, Marvelova je bila poslednja, Kuglerova je bila u vidi artističke vizije).

A njegova vizija nam već od starta donosi smrt kralja T Čale, odnsono Pantera, od komplikovane i neimenovane bolesti, nakon čega njegova zemlja Vakanda naleće na niz problema, što onih društveno adminsitrativnih kao i svaka zemlja kad ostane bez vladara, tako i do onih tipično superherojskih, jer svi žele da iskoriste njihove prirodene snage vibracijuma, kao i pojavljivanje nove nacije i države, do sad sakrivene duboko ispod vode i okeana. Naravno, T Čala ostavlja i veliku prazninu u srcima svoje porodice i prijatelja, tako da veliku većinu filma gledamo i kako se oni nose sa gubitkom.

Naravno, film se bavi i ko bi trebalo da uskoči u njegovo superherojsko odelo, da li će to biti neko od porodice i prijatelja ili neko sa strane, kao i pojavljivanjem Namora, novog „big bad“ negativca, koga je kao i u prvom delu, Kugler pokušao da što više opravda, prevashodno kritikujući spoljnu politiku Amerile i CIA operativaca. Pa tako carstvo pod vodom deli sudbinu mnogih Latino Američkih zemalja koje su mnogi kolonizaotri uništavali. Stanovnici njegovog podvodnog carstva su neka mešavina likova koje smo gledali u Avataru i Apokaliptu Mela Gibsona.

Sa gubitkom glavnog glumca, potragom za novim Crnim panterom, kao i svim mogućim procesima žaljenja koje je svako od glavnih likova na svoj način sproveo, film je izgubio na zanimljivosti. Tempo i radnja filma imaju brzinu prosečnog evropskog art filma o starijem bračnom paru koji gleda u reku i razmišlja o prolaznosti života. Imao sam razna očekivanja od ovog filma, dobra i loša, ali nisam mislio da će biti dosadan, a upravo se to desilo. Prosto poželite da dočekate onu poslednju CGI tuču koja vas čeka na kraju svakog Marvelog filma, i koja je po običaju najslabiji deo svakog filma, samo da bi se nešto desilo.

Što se tiče samog uskakanja u cipele, odnosno odelo, Crnog pantera, deluje kao da ni sam reditelj nije verovao u glumice i glumce koji su mu se ponudili, ni Lupita N’Jongo, kao njegov bivši ljubavni interes, ni Letisija Rajt, kao njegova sestra, ne dobijaju ni dovoljno vremena ni dovoljno jake uloge da bi se dokazale u celoj priči, tako da konačni rasplet tog dešavanja deluje poprilično neuverljivo, iako dobijemo ono što smo svi očekivali.

Na kraju, ovo je film o tugovanju i traganju za načinom da se nastavi dalje, koji je u naznakama superherojska akcija, u kojoj je upakovano par mlakih političkih poruka. Nakon ovakvog filma nisam siguran u budućnost celog serijala Crnog pantera i da li će borkinje i borci Vakande dobiti ponovo svoj zaseban film. Verovatno će morati da se zadovolje „guest star“ tretmanom u novim grupnim Avengers filmovima koji su najvljeni za budućnost.