Novi roman Arundati Roj

Primera radi, nije u nominaciji za Bukera, nije ušao ni u najuži izbor a, ipak, po mom mišljenju, radi se o boljem romanu. Zašto? Arundati Roj je u njemu kompleksnija, beskompromisnija, izbrusila je svoj književni stil, unela svoje životno iskustvo; iskustvo političkog aktiviste, humanističkog borca. „Ministarstvo neizmerne sreće“ je polifoni roman koji maestralno prepliće individualno i kolektivno, lično i društveno, tradiciju i savremenost, odgovornost i eskapizam, okove i slobodu… Ono što je u „Bogu malih stvari“ bilo fascinacija tehnikom, u „Ministarstvu „je postalo totalni roman, koji izmiče klasifikacijama. „Bog malih stvari“ je lični roman, roman književnog egzibicionizma, dok je „Ministarstvo“ roman kojem se prelama epoha, kultura i politički usud jednog naroda – kaže za Danas Miroljub Stojanović, filmski i književni kritičar, svetski putnik i zaljubljen u Indiju i njenu kulturu.

On će sutra uveče u beogradskom SKC-u zajedno sa književnim kritičarem Nađom Bobičić i urednicom u Laguni Jasminom Radojičić gostovati u 44. Laguninom književnom klubu, čija je tema novi roman Arundati Roj. Ovo je druga knjiga ove indijske književnice, filmskog i TV scenariste, borca za ljudska prava, kojom se Lagunin književni klub bavi ove godine – početkom januara tema je bio njen čuveni prvenac „Bog malih stvari“, ovenčanom Bukerovom nagradom.

Na pitanje šta ga je najviše fasciniralo u „Ministarstvu neizmerne sreće“, Stojanović odgovara da mu je „najfascinantnije to što ovaj tako kompleksan, neklasifikatorni roman, koji bi se lako mogao otčitati kao politički roman, uspeva da, uz svu svoju složenost, budi jaku emociju“.

– Arundati ne presuđuje i ne osuđuje. Empatija u njenom pisanju postaje ne manifestacija pisanja, nego manifestacija istinske vere – ukazuje Miroljub Stojanović.

Glavna junakinja „Ministarstva neizmerne sreće“, na kome je Arundati Roj radila sedam godina, zove se Andžum. Ona je hermafrodit rođen u NJu Delhiju, koji prihvata svoj ženski identitet, iako je je odgojen kao dečak po imenu Aftab. Rešava da živi u obližnjem domu za hidžre, kako u južnom delu Azije nazivaju transrodne žene. Svojeglava i privlačna, Andžum postaje glasnogovornik zajednice hidžri, ali posle pogroma muslimana u Gudžaratu, preseljava se na groblje, gde njena „kuća za goste“ postaje dom za mnoge živopisne likove. U drugom delu knjige, priča prelazi u Kašmir i prati život Tila, arhitekte koji se priključuje borcima za nezavisnost Kašmira, u čijem liku ima i autobiografskih detalja – Arundati Roj je studirala arhitekturu i zalagala se za samostalnost Kašmira. Pripovedačko tkanje, u koje su umetnute desetine različitih likova, prepliće se stvarajući, kako tvrde zapadni kritičari, grandiozni savremeni roman napisan u tradiciji Dikensa, Tolstoja i Garsije Markeza.

Suzana Arundati Roj rođena je 1961. u Šilongu, u indijskoj državi Megaleja, u mešovitom braku između sirijske hrišćanke i bengalskog hinduiste. Iako je studirala arhitekturu u NJu Delhiju, sebe nije videla kao „graditelja lepih kuća za bogataše“, pa je prešla na film kao glumica i scenarista. Prvi roman „Bog malih stvari“ objavila je u 35. godini, ali je u književnosti tada nisu zadržali ni najprestižnija nagrada za književno delo napisano na engleskom jeziku, ni tiraž od osam miliona prodatih knjiga na 42 jezika, što je svrstalo u najprodavanije indijske pisce koji žive u Indiji.

Okrenula se problemima stvarnog sveta, kao borac protiv siromaštva, gladi, nepravde i smrti, indijskog programa nuklearnog naoružanja, američke intervencije u Iraku, NATO bombardovanja SR Jugoslavije, okupacije Avganistana, progona Edvarda Snoudena, brutalnog linčovanja i usmrćivanja sugrađana drugih veroispovesti u Indiji. U protekle dve decenije pisala je eseje, a književni kritičari smatraju da je njen novi roman teško zamisliti bez njenih esejističkih knjiga.

– Prilično sam sigurna da sam u suštini pisac eseja. Politički, imam određene stavove kojih se držim. To je bio marš. Pisanje beletristike je nešto drugo. To je ples – govorila Arundati Roj pre nego što je „Ministarstvo neizmerne sreće“ juna 2017. objavila delhijska izdavačka kuća sa tradicijom „Hamiš Hamilton“ , koja danas u okviru britanskog Pingvina štampa neke od najvećih i najkontroverznijih pisaca u svetu, uključujući i Kiran Desai, koja je deset godina posle Arundati Roj dobila Bukera za „Nasleđeni gubitak“. Po objavljivanju svog drugog romana, Arundati Roj je za londonski Gardijan izjavila da za nju „ništa nije veće od fikcije, da je to suština njenog bića, jer je ona pripovedač, a fikcija za nju jedini način na koji može da osmisli svet“.

Esej omiljena književna forma indijskih intelektualaca

– Savremena književna scena Indije ili bolje reći savremena scena indijskih pisaca – razlika je u tome što ogromna većina značajnih indijskih autora živi na Zapadu i piše na engleskom jeziku, konkurentna je kao malo koja. Esej ima u toj književnosti privilegovanu formu. Imajmo u vidu da su vrsni indijski esejisti upravo žene: Amrita Pritam, legendarna i jedna od najvećih indijskih spisateljica, Barati Mukerdži, pisac čuvenog romana „DŽasmin“, Kušvant Sing, legendarni pisac „Voza za Pakistan“ – eto i jednog muškarca… Vodeći indijski intelektualci upravo esej neguju kao omiljenu književnu formu i Arundati Roj nije bilo nimalo lako da se nametne kao relevantan esejista… Naravno, u jednoj tako mnogoljudnoj zemlji prepunoj talenata, književni talenat nije jedini… Lična hrabrost, lični angažman, izvanredna obaveštenost, bivanje uvek na pravom mestu i u pravo vreme, čine da Arundati svoje poklonike zbunjuje u vrednovanju – kaže Miroljub Stojanović o mestu Arundati Roj kao esejiste i romanopisca u savremenoj indijskoj književnosti.