Novi scenski pristup umetničkoj igri uz Cvajga i Dostojevskog

Tokom protekle godine u kojoj smo svi na neki način preokrenuli živote i zaustavili svoje vreme, nastala je ideja Hotela – prostora koji simbolizuje privremeni boravak u jednom trenutku. Da zaista prenesemo narativ filma nije bila zamisao ni reditelja ni mene, ali smo imali želju da scene postavimo kao da su kadrirane za film. Koloritne, duhovite, cinične i, na kraju, depresivne. Jedan spektar od sreće do tuge – kaže u razgovoru za Danas Aleksandar Saša Ilić, baletski igrač, koreograf, pedagog i pesnik, pred večerašnju premijeru plesnog komada „Grand Hotel“ na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum. U ovoj koprodukciji više srpskih i slovenačkih umetničkih kuća i institucija kulture Ilić potpisuje koreografiju.

* Iz onog što se videlo na probi reklo bi da ste našli zajednički scenski jezik sa rediteljem Aleksandrom Nikolićem – koliko je za ovakav komad važna usaglašenost reditelja i koreografa?

– Aleksandar Nikolić i ja smo najpre počeli saradnju na operskim delima. Odstupili smo od tradicionalnih rešenja koja su već odavno prevaziđena na svetskim scenama. Za nas je važno da su pevači i horski ansambl angažovani i pevački i koreografski, a da balet bude integrisan tako kao da nije zasebna celina u okviru dela. Sa postavkom „Rigoleta“ i „Fausta“, prema oceni i kritike i publike, ispostavilo se da je taj naš rizik, promišljanje i stepen provokacije doneo potpuno novi pravac na našoj sceni. U igri smo otišli još dalje. Zahvaljujući poverenju pevača, igrača i ostalih saradnika uspeli smo da prikažemo različite produkcije koje su privukle novu, a najpre mladu publiku da sluša operu.

* U „Grand Hotelu“ reč je o savremenoj igri u kojoj ima dosta „citata“ iz klasičnog baleta, a i u atmosferi ima neke „patine“. Koliko je tome doprinela muzika Ane Krstajić?

– Sa Aninom muzikom sam se susreo pre dve godine kada je izvela premijerno svoje delo „Marko“ u koreografiji mladog koreografa Nikole Pavlovića. Njen senzibilitet i ljubav prema tradicionalnim instrumentima je nešto što nam je u atmosferi predstave dalo na značaju svih scena. Anina muzika je uzbudljiva, akademski tačna, a opet savremena i prepoznatljiva u njenom rukopisu.

* Hotel je prostor koji čoveku može da privremeno obezbedi izolaciju i intimnost, ali istovremeno to je i zatvoren krug ljudi koji su se u njemu našli sticajem okolnosti. Šta je za Vas u tom konceptu bilo inspirativno i koliko se taj model može preneti na društvo i okolnosti u kojima se trenutno nalazimo?

– Hotel je prostor intime, sreće, tajni. Šta je Hotel uopšte, da li smo i sami u sopstvenom privremenom telu na neki način zarobljeni u hotelu u koji ulazimo rođenjem i izlazimo nakon života. Jako je ovo interesantno, pogotovo što smo kolektivno prošli period izolacije, zatvoreni u svojim domovima. Ko smo mi zaista kada smo gosti nekog hotela?

* Zbog čega su hoteli, uključujući i varijacije luksuznih vozova i brodova, globalno gledano, česta filmska, pozorišna, pa i igračka inspiracija?

– Zato što su obrti priče mogući na najnemogućniji način. To su prostori u kojima se slučajno sreću neki ljudi, to su prostori gde se dešava upravo ono što nije prisutno u svakodnevnom životu: luksuzna garderoba, skupa pića, arnširani hodnici sa buketima, privlačni i bogati ljudi, sve ono što nam daje iluziju da bi to možda značilo sreću. Dok se ne dogodi preokret i ne spakuju vas u plastičnu kesu, koja neće završiti na tako atraktivnom mestu. Naša predstava je u prvom delu ilustracija nekog lobija, možda ne baš ekskluzivnog hotela, ali ste dobro došli.

* Šta je za Vas kao koreografa bio najveći umetnički izazov u ovoj predstavi?

– Pristupiti drugačijem koreografskom materijalu. Odstupiti od već oprobanog koncepta svi zadovoljni – i igrači igraju i publika tapše. Stop. Pa, zar nije suština predstave zapitati gledaoce kroz simbole i tajne poruke i ostaviti ih da razmišljaju i nakon gledanja predstava. I opet, već koristim previše ovu reč, rizikovati i tražiti novi scenski pristupu umetničkoj igri.

* Da li je i na koji način moguće očuvati umetničke i produkcijske standarde u uslovima pandemije?

– Umetnici su pokazali da žele da stvaraju, da žele da glume, da igraju, da slikaju, da pišu, da pevaju i sviraju. Nije lako, ali i za nas je ovo pitanje šta je taj novi prostor komunikacije sa publikom, ako već nemamo lični kontakt sa njom. Možda smo se u ovoj krizi pokazali kao najmanje potrebni, jer je sve bilo važnije za opstanak života ljudi i opstanak civilizacije. Ali, umetnost je hrana duše. Najteže je zapravo igračima, baletskim i savremenim, jer naš rad podrazumeva rad u sali sa kontaktom. Teško je jednoj primabalerini održati stepen kondicije vežbajući u kuhinji. Važno je da imamo svest o budućnosti. Čim pre prihvatimo prevencije, brže ćemo se vratiti normalnosti. Zato je uslov disciplina i vakcinacija.

* Većina baletskih kuća i pozorišta na Zapadu neće otvoriti scenu za publiku pre jeseni i naredne sezone. U Madlenianumu se očekuje premijera „Grand Hotela“, Narodno pozoršte ima baletske koncerte, u toku je 18. Beogradski festival igre… Čime to objašnjavate i gde je po inovativnosti i kvalitetu naša produkcija u poređenju sa svetskom scenom kad je reč o igri?

– Mi smo talentovana nacija. Doduše malo nas je, ali smo isto tako i razuđeni. Imamo sjajne umetnike, mlade igrače i uskoro petu generaciju visoko školski obrazovanih umetnika iz oblasti umetničke igre – klasičan balet, savremena igra, koreografija i scenska narodna igra. Ceo region hvali Institut za umetničku igru, jedini fakultet iz ovog polja umetnosti samo se u Srbiji i dalje prećutkuje, kao da ova ustanova ne postoji. Zašto? Možda je odgovor da se kod nas i dalje ne prašta uspeh. Nisam patetičan, nego sam ljut. Upravo ti ljudi su budućnost ove zemlje i jedino je to ispravno ulaganje u mlade umetnike, obrazovanje i prostor da prikažu svoje umeće. Opera i teatar Madlenianum sa svojom tradicijom i upornošću gospođe Madlene Zepter prevazilazi slične izazove u našem društvu, jer se privatna ulaganja i dalje ne vrednuju dovoljno. Suština je da mi možemo da konkurišemo svetskom tržištu i po znanju i po umetničkim dostignućima kao i sa svojim projektima.

* Koliko je za koreografa važno da iza sebe ima i igračku karijeru – koreografijom ste počeli da se bavite godinu dana pošto ste započeli karijeru u beogradskom NP?

– Nije presudno da koreograf mora da ima igračku karijeru. Možda je lakše, ali sve što je u umetnosti lakše to je manje vredno. Kao igrač proveo sam 22 godine na sceni. Imao sam i ovacije i uloge koje nisu baš najbolje odigrane. Bio sam disciplinovan i predan, a u okviru svojih sposobnosti dao sam svu svoju ljubav i strast sceni. I u svakom svom drugom poslu sam takav. Klasičan balet me je disciplinovao da tako razmišljam govorim i živim. Siguran sam da bih se bavio scenom, koreografijom ili pozorištem uopšte i da nisam bio igrač.

* Gde je u svemu tome komunikologija – Vi ste diplomirani komunikolog Fakultet za medije i komunikacije?

– Mediji i komunikacije su moja druga ljubav i možda neostvaren san da se posvetim u onoj meri za koju imam sposobnost i strast. Novinarstvo je vojnički posao. To je hod po tankoj žici i odajem svoje poštovanje svim predstavnicima medija koji svoj posao obavljaju iskreno pod punom svešću i odgovornošću.

Deo velike porodice

* Kako ste odabrali autorski i plesački tim od četvoro umetnika sa bivšeg jugoslovenskog prostora i zašto je izbor pao baš na Mojcu Majcen, Branka Mitrovića, Jakšu Filipovca i Ognjena Vučinića?

– Svi su oni deo velike porodice Balkan Dens Prodžekt, sarađujemo na raznim projektima i na neki način nastavljamo da menjamo plesnu sliku Srbije i regiona. Sa Mojcom Majcen sarađujem jako dugo. Naše poznanstvo traje poslednjih dvadeset godina, što je prilično dug staž tokom kog smo se spoznali i umetnički. Zajedno sa koreografom Igorom Kirovim iz Severne Makedonije stvorili smo regionalnu platformu Balkan Dens Prodžekt koja povezuje umetnike na prostoru Zapadnog Balkana i nekadašnje Jugoslavije. Branko Mitrović i Jakša Filipovac su najpre moji studenti Instituta za umetničku igru koji su se poslednjih nekoliko godina nametnuli kao vodeći igrači pravca savremene igre. Ognjen Vučinić je koreograf, igrač i profesor Instituta za umetničku igru. Autorski tim čine već potvrđeni umetnici: kompozitorka Ana Krstajić, scenograf Žorž Draušnik iz Hrvatske, kostimografkinja Aleksandra Karović, čija je primarna delatnost modni dizajn i neprevaziđena asistentkinja scenografa Tanja Žiropađa. Sve to pod kontrolom drži ona koja je odgovorna za sve što se dešava na sceni, a bez koje ne bih pristao da radimo ovako jedan kompleksan komad – inspicijent Vesna Ćurčić Petrović.

Na čelu Kulturnog centra Beograda

* Kako pored koreografskog, pedagoškog, izdavačkog rada i aktivnosti koje imate kao osnivač i predavač na prvom i jedinom akreditovanom Fakultetu za umetničku igru u Srbiji, stižete da ispunite obaveze kao v. d. direktora Kulturnog centra Beograda i umetničkog direktora Belefa?

– Od 2019. sam u v. d. stanju direktora Kulturnog centra Beograda, jedne od najvažnijih kulturnih ustanova grada Beograda. Pored toga što smo među prvima otvorili vrata svojih galerija uz sve mere bezbednosti za publiku, stvorili smo prostor zajedništva i komunikacije umetnika i publike. Kulturni centar Beograda čine posebni ljudi, obrazovani, sa dugogodišnjim iskustvom. Upravljati takvim timom nije lak zadatak, jer su njihovi zahtevi, ideje i ciljevi izuzetno visoki. Predani su poslenici umetničke delatnosti kojom se ova ustanova bavi. Svaki dan je uvek i iznova novi izazov i veliki zadatak, za osobu koja sedi na čelu kuće. Očekuje nas ambiciozan plan za ovu godinu, a najpre priprema za 58. Oktobarski salon – Beogradsko bijenale. Uz sve prepreke dižemo jedni druge i guramo da ne odstupimo od bilo kog plana. Moj mandat umetničkog direktora Belefa, koji se na žalost prošle godine nije održao, ove godine je istekao. Bile su to divne četiri godine saradnje sa velikim brojem umetnika. Posle dugo vreme na programu Belefa su gostovali inostrani umetnici, a umetnička igra je bila zastupljena podjednako.