Novi život

Tokom njene bolesti, svaki dan je bio test čiji je krajnji ishod bila sama Smrt. NJegov zadatak je, znao je, bio da spreči ili bar odloži patnju a da ubrza ceo proces. Dok se veče prikradalo kroz prozore a on pripremao za noćno bdenje dajući joj injekciju morfijuma, osetio bi da je pobedio još jedan dan i da ta pobeda nije samo fizička već i duhovna; da ga Smrt, koju je ponekad zamišljao kao dalekog rođaka obučenog u crno, izdaleka posmatra sa odobravanjem, da je skriveni posmatrač njegove domišljatosti i snalažljivosti. A sada, ručak je već završen, sudovi oprani, kućni poslovi gotovi, a dan se pred njim otegao, nezavršen, bez ikakvog razloga za sopstveno postojanje.

Još se nije oslobodio „Talvina“, i to mu je predstavljalo opterećenje. NJegova ukupna vrednost bila je oko četiri stotine dolara, i bio bi zločin da se taj novac tek tako baci, pogotovo jer se u banci zadužio zbog njega. Konačno, jedne večeri nazva doktora koji joj ga je prepisao. Doktor je i sam bio bolestan; kada ga je njegova žena upitala šta želi, Molko zamalo odluči da spusti slušalicu, ali joj ipak ispriča celu priču o leku. „Kako se lek zove?“ upita ga. Znala je za „Talvin“ čim ga je upitala koju količinu ima. Kada joj je odgovorio da je reč o dvadeset kutija, reče mu: „Donesite sve. Videćemo šta možemo da učinimo.“ „Kada?“ „Možete i odmah, ako želite.“ On stavi lekove u plastičnu kesicu i uputi se ka doktorovoj maloj kamenoj kući, nedaleko od hotela „Dan“.

Doktorova žena ga dočeka na vratima, sitna, živahna, u radnoj bluzi. Povede ga kroz hodnik sa policama prepunim knjiga i raznoraznih ukrasa. Očaran ambijentom, Molko se priseti da je njegova žena od početka verovala ovom lekaru. On je sada ležao u krevetu prekriven starim vunenim ćebetom – imao je tešku prehladu. Okruživao ga je nered od gomila hartija, fascikli, knjiga i lekova. Lekovi su bili svuda, pretrpavali su police, popunjavali svaki slobodan prostor između knjiga. NJegova žena, pokazujući na Molka, nešto reče na nemačkom. „Nadam se da ne smetam“, reče Molko koji zažali što je uopšte došao. Posmatrao je čovekovo bledo lice i zakrvavljene beonjače dok je ulazio u pregrejanu sobu. Doktor samo klimnu. „Kada se to desilo?“ upita Molka, propitujući ga zatim o poslednjim fazama bolesti, pomno slušajući odgovore uz povremeno ljutito klimanje kao da je razočaran ishodom bolesti.

Odjednom doktor upita Molka za njegovo zdravlje. Zbacujući pokrivač sa sebe i obuvajući papuče, poče da pregleda posetioca, baš tako u pidžami i sa prehladom. Izmeri mu pritisak, ispita oči sa malom baterijskom lampom; njegove suve vrele šake su toliko preplašile Molka da je umislio kako mu srce preskače. Starac, međutim, brzo izgubi strpljenje, obrati se opet svojoj ženi na nemačkom, uze kutije „Talvina“ gledajući ga. „Nadam se da je još u upotrebi. Dosta apotekara nikad nije čulo za njega“, reče Molko. „Naravno da je u upotrebi“, odgovori starac sav nakostrešen. „To je najbolji lek protiv bolova koji postoji. Možete da ostavite lek ovde.“

„Sigurno možete da nađete kupca?“ upita Molko. „Mogao bih“, slegnu doktor ramenima. „U tom slučaju“, reče Molko, „bolje da vam ostavim moju adresu, a vi je prosledite nekom ko bude zainteresovan.“ Ćutanje je bilo jedini odgovor; zapisao je adresu i uzeo „Talvin“. Po dolasku kući vratio je lek na njegovo mesto na polici zapitavši se da li je ispravno postupio.

Prevod: Dušica Stojanović Čvorić