Novi život

Za to vreme i okruženje njeno uljudno a suzdržano ponašanje bilo je donekle neobično.

Tada je u proleće sve vrvelo od života u dvorištima i na hodnicima kuća, ljudi su razgovarali kroz otvorena vrata, posećivali se bez najave – kada bi se neko dosađivao, samo bi otišao do suseda i pokucao na vrata.

Majke su poput večernjih mujezina s minareta pevajućim glasom dozivale decu kući.

Upravo zato, kaže Danijel, što se ni s kim nije družila, činila mi se već prilično tajanstvena.

Učinio sam ono što je sigurno mnogo njih želelo, ali to nisu učinili, jer bi bilo prilično neprijatno da ih zateknu pred njenim vratima kako vire u intimu njenog doma.

Uveče, kada utihnu fabrički čekići, kada se već odvrti ceo proletnji dan i senke spuste na prozore, kada potamne pročelja dugih nizova kuća, Danijel se spusti kamenim stepeništem do vrata Leninog stana.

Iza zastakljenih vrata gori svetlo.

Stoji u mraku hodnika i osluškuje da li će se negde u kući otvoriti kakva vrata.

Vreba poput mlade životinje, svim čulima, spreman da odskoči i pobegne kroz mračni hodnik u dvorište.

Čak i kada bi neko ušao iz dvorišta u hodnik, spreman je na to.

Šmugnuo bi natrag na stepenište i otrčao gore u svoj stan.

Ništa tako se ne dogodi.

Stoji pred njenim vratima i dok mu srce ludo bije osloni čelo na staklo.

Kroz pukotinu na čipkanim zavesama vidi Lenu, koja sedi za stolom u kombinezonu – jednom rukom češlja kosu, drugom vrti dugme na radio aparatu.

Iz unutrašnjosti dopiru zvuci radijskih stanica, pričanje na različitim jezicima, piskanje i šuštanje, na kraju se začuje nekakva spora muzika, violina, klavir.

Lena na trenutak ostane da sedi, spusti češalj, onda ustane, ogrne džemper, uzme knjigu s police kraj radio aparata i legne na kanabe kraj zida.

Sluša muziku, čita.

Osmehne se nečemu što je pročitala, spusti knjigu na grudi, prekrsti ruke pod glavom i zagleda se u tavanicu.

Svilena tkanina joj sklizne na gipka i obla kolena, Danijelu jače zalupa srce.

Duboko diše, staklo pred njegovim očima se zarosi, brzo ga briše znojavim dlanom, Lena prestane da se smeška i pogleda ka vratima.

Danijel pretrne.

Popodne je došla s posla, skuvala je ručak, a onda je pred ogledalom češljala kosu, ah, kako sam lepa.

Bila je lepa kada bi raspustila kosu da joj je padne preko oblih ramena, preko bretela svilenog kombinezona, i polako počela da je češlja – tada je bila posebno lepa.

Činilo se da je usamljena.

Što je bila lepša, to je bila usamljenija.

Nikoga nije bilo da se divi njenoj lepoti.

Barem nije znala za to.

Ležala je s knjigom, ponekad bi joj se noge malo razmakle da je zableštao rub belih gaćica.

Možda je na trenutak naslutila da je neko posmatra, pogledala je ka vratima.

Ništa još ne zna, sve tek dolazi.

Jednog popodneva ga je pozvala na kolačiće.

– Ispekla sam kolačiće, rekla je ljubazno, da li bi koji?

Danijel je zbunjeno klimnuo glavom.

Sada će se naći s njom zajedno u tom stanu koji je poznavao iz večernjih, a ponekad i noćnih časova.

Nasred stola prekrivenog belim stolnjakom carovala je velika staklena činija puna mirisnih kolačića.

Stakleni kristali su lovili svetlost koja se prelamala i svetlucala u duginim bojama.

Bio je očaran.

Kod te mlade dame sve je tako lepo.

– Ako je okreneš, ovako, pokažu se drugačije boje.

Zavrtela je tešku staklenu činiju i šareni sjaj se rasuo po zidovima i njegovom licu.

– To je kristal. Dopada ti se?

Danijel je klimnuo:

– Veoma.

– Dobila sam to od majke i oca, rekla je, kada sam završila školu. Za nagradu. I za srećan put u novi život.

Lepo je bilo čuti da mu poverava tako svečane reči: put u novi život.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački pisac, čiji je novi roman „Na početku sveta“ objavljen u izdanju Arhipelaga.