Novo koreografsko čitanje Andersenove bajke: „Crvene cipelice“ Baleta Toskane iz Firenca u Pozorištu na Terazijama na 21. Beogradskom festivalu igre

Produkcija za koju je Krac osmislio koreografiju i scenografiju prema dramaturgiji Sare Strobl, inspirisanoj istoimenom bajkom Hansa Kristijana Andersena, i na originalnu elektronsku muziku Pjerfrančeska Peronea, premijerno je izvedena 19. oktobra 2023. u Trentu.

Na 21. BFI stiže između gostovanja u Kremoni i Raveni, u okviru italijanske turneje.

„Ovo je priča koja pokušava da nas upozori da sačuvamo sebe dobrim i poslušnim: da nemamo preterane ambicije, da ostanemo skromni i pre svega da ne želimo ono što drugi ljudi imaju. Zašto Karen želi papuče samo kad ih vidi kako ih nosi princeza? Da li se čini da je to priča sa seksističkim, klasističkim i neumitno datiranim prizvucima? Definitivno, da. S druge strane, moramo da mislimo da živimo u društvu koje nas poziva da želimo sve više i više, da konzumiramo sve više, da se ispravljamo svoje nedostatke i da se stalno poredimo sa drugim ljudima. Iako uspevamo da ostvarimo deo svojih snova, nešto će za nas uvek ostati nedostižno. Koristići Andersenovu bajku ove ‘Crvene cipelice’ fokusirane su na izuzetnu snagu lične i kolektivne želja, jer u višegodišnjoj igri koja je život svi nastavljamo da želimo i tražimo još nešto više“, izjavio je Filip Krac za čuveni časopis za igru “Danza&Danza” povodom svog koreografskog “čitanja” Anderseove bajke “Crvene cipelice” koje na scenu izvodi deset igrača Baleta Toskane.

Kracovo delo prati hronologiju Andersenove bajke, a u želji da ukaže da “uzaludna želja za posedovanjem može dovesti do gubitka samostalnosti i autonomije”, on dovodi scenario u današnje vreme.

“Glavnu junakinju Karin predstavljaju dve igračice koje se kreću u odvojenim svetovima, a jedna je slika druge. Ta dva prostora će se na kraju sudaraju, a potom i spajaju, a rezultat je gubitak stvarnosti. Za razliku od bajke koja se završava iskupljenjem devojčice, ovaj komad završava se izolacijom glavne junakinje koju stvari potpuno okupiraju”, naglašava Krac.

Igrač i koreograf Filip Krac (1985) rođen je u Leverkuzenu, a u svet igre ušao je zahvaljujući pedagogu i koreografu Suhejli Ferver.

Školovao se i usavršavao u Montrealu i Berlinu, a igračku karijeru započeo je u Baletu Dortmund.

Na poziv Kristine Bozolini 2008. pridružio se Aterbaletu u Ređo Emiliji gde je igrao u koreografijama Ohada Naharina, Johana Ingera, Vilijama Forsajta, Hofeša Šehtera, Kristijane Morganti…

U ovoj trupi započeo je i koreogarfski rad koji ga je doveo do Bečkog državnog baleta i milanske Skale.

Prepoznatljiv po originalnosti i konceptu oblikovanja razvojnog procesa kroz improvizacije zasnovane na temi, Filip Krac je miljenik italijanske umetničke kritike i publike.

Pobednik 32. Međunarodnog koreografskog takmičenja u Hanoveru i Koreograf godine po oceni milanskog časopisa „Danza&Danza“ za 2019, Filip Krac neguje “jedinstveni koreografski rečnik koji kombinuje savremenu igru sa tehničkim elementima hip hopa i evropske klasične igre”, ističu u BFI.

Filmska inspiracija

Andersenova bajka “Crvene cipele”, prvi put objavljena 7. aprila 1845. u Kopenhagenu, pre Kracove koreografije za Balet Toskane bila je uspešna filmska inspiracija.

Po njoj je 1948. snimljen istoimeni kultni britanski film u režiji i produkciji Majkla Pauela i Emerika Presburgera.

Filmska priča prati ambicioznu balerinu Viktoriju Pejdž, koja se pridružuje svetski poznatom Baletu Lermontov, a čiji je vlasnik i upravnik Boris Lermontov njenu posvećenost baletu stavlja na probu terajući je da bira između karijere i romanse sa kompozitorom Džulijanom Krasterom.

Film je nagrađen sa dva Oskara i dva Zlatna globusa, a imao je veliki filmski uspeh u Velikoj Britaniji i SAD.

Na listi najvećih britanskih filmova svih vremena Britanskog instituta za film nalazi se na devetom, na Tajmsovoj listi na petom mestu.

Koreografuju za film uradio je čuveni australijski baletski igrač Robert Helpmen.

Ovaj film, čija je digitalna restauracija kojom je rukovodio čuveni filmski režiser Martin Skorseze završena 2006, doživeo je više filmskih, mjuzikl i baletskih adaptacija, a pre tri decenije bio je i inspiracija za istoimenu pesmu i album poznate britanske pevačice i kantautora Kejt Buš.