Novogodišnja noć u zoološkom vrtu

Zamole me ovi mlađi čuvari – Hranislave, molim te, zameni me noćas na dežurstvu. A zašto da ih ne zamenim, kad ja ovde i živim. U upravnoj zgradi imam jednu sobicu. A, ovde imam i najviše prijatelja. Svi stanovnici zoološkog vrta su moji najbolji drugovi! Znamo se tolike godine. Šali se moj upravnik sa mnom. Kaže – Hranislave! Ti si najstariji ovde! Jedino je starija od tebe, stara gđa Kornjača! I u pravu je. Jer kornjače mogu da žive 100 godina, a neke vrste, čak i do 300!

Ovde me svi vole i poštuju, jer ja znam sve o životinjama i pticama. A to je zato što mnogo čitam o njima. Ne postoji knjiga o bilo kojoj životinji, domaćoj ili divljoj, koju ja nisam pročitao. Zovu me kolege – Hranislave, navrati malo do nas. Dođi! Ja odem, ali jedva čekam da se vratim. Nekako najviše volim da sam ovde.

Najbolje se razumem sa životinjama. Tu sam nekako bezbedan. Zaštićen. A kad padne noć, svi posetioci odu i mi ostanemo sami, ja zaključam glavna, ulazna vrata, a pootvaram vrata svih kaveza, i pustim ih. Oni to jedva čekaju. Izlaze iz kaveza. Protežu noge. Šetaju se, obilaze komšije, prijatelje, rođake… Sedimo tako, pričamo. Toliko sam se ja saživeo sa njima, a i naučio sam jezike, svih ovde u vrtu, tako da ja razgovaram sa njima!

U početku, kada sam počeo da radim, bilo mi je teško da gledam sva ta stvorenja, uhvaćena negde daleko, i dovedena ovde! Imao sam potajno želju da ih sve stavim u jedan veliki voz ili avion i da ih vratim natrag u džunglu. Naročito mi je bilo teško da slušam jednog starog lava, koji je noću tako strašno i tužno rikao, kao da je hteo da mu glas, preko dorćolskih krovova, dospe do njegovih… Tamo daleko! Negde u afričku džunglu! A onda mi je moj upravnik rekao – Hranislave! Pa, svuda u svetu postoje zoološki vrtovi, da bi ljudi, a naročito deca, mogla da vide i da se upoznaju sa životinjama! ‘Ajde neka bude tako!

Ja ih hranim svaki dan. U kavezu su da bi se sačuvali posetioci. A ponekad dobro dođu te rešetke, da se i životinje sačuvaju od posetilaca. Ima zlih ljudi, koji hoće da ih muče. Šutiraju kavez. Plaše ih. Kao što mi gledamo njih, tako i oni gledaju u nas. Vide nam u očima, da li ih volimo ili ne!

Ovde u zoološkom vrtu, pored mlade gđa Medinice i njenog supruga, sina koga su oni usvojili još pre mnogo godina i čiji sam ja bio kum, živi i njena stara majka. Počela je pre izvesnog vremena slabije da čuje. Ne vidi više tako dobro. Gubi polako i njuh.

Jedne večeri, prolazim pored kaveza u kome živi gđa Medinica.

– Kako ste, gospođo?

– E, g. Hranislave… Kako? Starost i bolest pritisli. Neću još dugo.

– ‘Ajde, molim vas. Odlično izgledate! Živećete vi još mnogo godina! Morate i unuka da oženite. Imate li neku želju za Novu godinu?

Gledali smo se.

– Znate šta bih najviše volela?

– Recite.

– Volela bih da još jedanput, pre nego što odem, vidim svog supruga Medu. Nisam ga videla 30 godina! Od kada sam došla ovamo. On je ostao negde u šumama. Kada biste mogli nekako da ga pronađete i da ga dovedete ovde, da zajedno dočekamo Novu godinu. Bila bih vam večno zahvalna.

Vratio sam se u svoju sobicu, legao u krevet i počeo da razmišljam. Kako da joj pomognem? Gde da tražim njenog supruga? U kojoj od šuma? Razmišljajući tako, pade mi na pamet jedna suluda ideja! Uostalom, meni su samo takve ideje i dolazile u glavu.

Pozovem jednog svog druga, koji je radio kao garderober u dečjem pozorištu.

– Stevo, jesi ti?

– Ja sam.

– Da nemaš možda jedan kostim medveda?

– Imam jedan! Možeš da ga uzmeš. Pozorište je otišlo na turneju i vraća se tek idućeg meseca.

Odem do njega. Probam kostim. Kao saliven.

– Vraćam ga za nekoliko dana.

– Nema problema, Hranislave.

***

Doček Nove godine. Sa svim stanovnicima vrta, svečano smo okitili sve kaveze. Podelio sam svima poklone, navukao na sebe kostim medveda i polako došao do stare gđa Medinice.

Ona diže glavu i pogleda me. Stajao sam na mesečini. Ona mi priđe polako…

– Medo! Jesi li to ti?

Odgovorio sam dubokim glasom.

– Ja sam, zlato moje!

Govorila mi je, da ju je uvek tako zvao.

– Kako si došao?

– Pa, ima ovde kod vas jedan čuvar… Kako se ono zove?

– Hranislav!

– Jeste on! Poslao je golubove iz zoološkog vrta kao glasnike, po okolnim šumama da me traže i eto, nađoše me!

– Koliko se nismo videli?

– Trideset godina.

– Trideset dugih godina. Mnogo si mi nedostajao.

– I ti meni.

– Zagrli me.

Zagrlio sam je nežno. Seli smo.

– Sećaš se, kako smo kao mladi, jurili po šumi. Trčali po travi. Brao si mi najlepše kruške, i zavlačio ruku u drvo i vadio mi najslađi med. Pa te posle jurile pčele.

Nasmešila mi se i tada sam prvi put video, koliko lep osmeh ima.

– Sutra ćeš upoznati i svoju kćerku, koja se rodila ubrzo po mom dolasku ovde. Ima supruga i sina. Pa ti si deda! Dedo jedan…

I spusti glavu na moje rame.

– Babo!

Gotovo nekontrolisano izletelo mi je iz usta.

Spavala je cele noći u mom zagrljaju. Ujutru uopšte nisam osećao levu ruku. Totalno je utrnula. Disala je, ali nije mogla da se probudi.

Došao je moj najbolji drug, veterinar Marinko i prebacio je kombijem na Veterinarski fakultet.

Posle nekoliko dana zvoni telefon.

– Hranislave, Marinko ovde.

Pomislio sam da mi javlja da je gotovo.

– Čudo, Hranislave. Pravo čudo! Probudila se. Dobro se oseća i ja je vraćam za dva-tri dana u vrt. Stalno mi govori o njenom Medi i jedva čeka da se vrati i da ga opet vidi.

Smeje se.

– Moraćeš da se odlučiš Ili ćeš biti medved Meda ili čuvar Hranislav?!

Nije mi bilo do smeha. Uhvatila me panika. Stvarno, šta da radim?

Vratili su gđa Medinicu posle tri dana. Nisam više mogao da odlažem naš ponovni susret. Morao sam da odem do nje.

U mojoj sobici, jedan pored drugog, na krevetu, ležali su kostim medveda i moja uniforma čuvara. Gledao sam u jedno, u drugo i odlučio. Obukao sam svoju uniformu i rešio da joj sve priznam. Znao sam da će to biti bolno za nju, ali bolje je tako.

– I ne znate koliko sam srećan što vam je bolje i što ste opet sa nama. Odmorite se, pa ćemo sutra razgovarati.

Krenuo sam polako…

– Medeni!

Zvala me je. Stao sam kao ukopan. Polako se okrenuo. Gledala me je i smešila se.

– Odmah sam znala, one noći, kada ste ušli da ste to vi. Još uvek imam dobar njuh i još uvek pamtim njegov miris. Nisam imala srca da vam pokvarim toliki vaš trud i požrtvovanje. Bili ste divni one večeri i u mnogo čemu ste me podsetili na mog Medu. I on je bio tako osetljiv i nežan i vidite koliko ste mi pomogli, da se sada mnogo bolje osećam, nego pre.

Te noći sanjao sam, posle mnogo godina, svoju prvu ljubav.

Ujutru, kad sam se probudio, pomislio sam – Hranislave, mnogo si se udaljio od ljudi, a i nisi toliko star, da ne bi mogao da nađeš sebi bračnog druga!

Bračnog druga! Kakva suluda ideja?! A možda i nije… Razmisliću.