Novogodišnji program Javnog servisa: Između rezignacije i samozadovoljstva

Ovu rečenicu izgovorio je italijanski dirigent Rikardo Muti na novogodišnjem ipak održanom koncertu Bečke filharmonije, prvog januara tačno u podne, onom koji RTS tradicionalno prenosi na svom drugom, a HRT na prvom programu televizije.

Što nije toliko tragično da RTS2 u međuvremenu nije spao na 18. mesto u podeli kanala na daljinskom upravljaču u više od polovine domaćinstava u Srbiji.

I što je zapravo simbolična i konačna ilustracija novogodišnjeg televizijskog programa Javnog servisa.

Ono što je svih prethodnih godina, u celom normalnom svetu, pik produkcije elektronskih medija, ovde je bila repriza, mada se može eufimistički tretirati kao „best of“.

Štaviše, smisleniji je onda bio i takav grafički inserter, umesto onog „budimo odgovorni“, koji je kod jednog dela publike, koja je prvi put 31. decembra ostala kod kuće uz TV prijemnike, izazivao konfuziju principijelnosti.

Jer, paralelno sa čestitkom države od 1. 1. 2021. taksa za TV pretplatu je povećana sa 255 na 299 dinara, dok je budžetska stavka od 900 miliona dinara predviđena za finansiranje JMU Radio-televizije Vojvodine.

Svejedno, u tekućoj budžetskoj godini RTS se finansirala iz čak četri vrste prihoda: spomenuta pretplata, republički budžet, EPP i, na kraju ali ne manje vredno, sopstvena medijska arhiva prava na emitovanje koja seže do osnivanja Televizije Beograd.

U takvoj konstelaciji, realizacija novogodišnjeg programa samo kao poverenja i editovanja televizijske montaže je svojevrsna urednička neinventivnost, organizaciona lenjost i materijalni ekstraprofit.

Javni nacionalni servis ima tri misije: informacija, edukacija i zabava.

U nedelji koja je prethodila dočeku, na dva primera onom čuvenom tet a tet-u Nade Gogić i Ivice Dačića u srazu sa robotizovanim algoritmom debatnog panela Reč na reč videli smo ogoljenost informisanja.

Kada je kulturno-obrazovni program u pitanju, mimo nekonkurentnosti egzistencije drugog programa i RTS3 spram Cinestar kanala, HBO i Netflixa, tri verovatno najbolje – najgledanije emisije koje RTS1 emituje su tzv. outsorce produkcije: S Tamarom (Grujić) u akciji, kviz Potera i Sasvim prirodno Jovana Memedovića.

Odnosno, da ne grešimo dušu, kao poslednja sopstvena produkcija i svi oni dokumentarni serijali iz istoimene redakcije Televizije Beograd.

Napokon zabava meandrira u rukavce domaćeg serijskog igranog programa, sportskih prenosa i, nažalost možda na poslednjoj rupi – muzički program uprkos You Tube fenomena.

Serije su u 2020. doživele globalni bum, samo ove jeseni je na pet kanala (RTS – 7, Prva – 3, Pink – 3, Nova S – 1 i MTS Superstar – 3) prikazano je čak 17 (sedamnest) premijera.

Vrhunski sport – čitaj fudbal, mimo otkazanih Olimpijskih igara, odavno je migrirao na SK i Arena sport kanale.

Muzička redakcija RTS je u recentnoj prošlosti uspela da producira tri referentne i vrlo dobre emisije: Tri boje zvuka, 60 najlepših narodnih pesama i Luda noć.

Poslednja, iako inspirisana televizijskom knjigom standarda A strana – Hrvatske radio-televizije, indikator je da je i u epidemiološki ograničenim studijskim uslovima bilo moguće snimati televizijski šou.

Štaviše, patetična eksplikacija programa urednice Olivere Kovačević kako ove godine (da li?) obaveznu publiku u studiju ne bi mogli činiti zaslužni lekari i medicinski radnici videli smo da, u novoj viralno-virtuelnoj tehnološkoj eri, ne stoji.

Od čuvenog predizbornog Zoom spota predsednika Srbije do pomenutog novogodišnjeg koncerta u Muzikferajnu.

I tako smo dobili crossover repriza čak pet prethodnih godina.

Pa ako je te davne 2016. godine bilo simpatično videti promenu u konceptu Grandovog narodnog veselja koji je postavio Sale Popović, kroz drugačiji i opušteni pristup i nastup RTS-ovih voditelja različitih redakcija, u 2021. po šesti put gledati kako svira i za pojas dene besposlena sportska redakcija, nepremontirani Žika Šarenica i Rada Hronika, bilo je too much.

U scenografiji filera kadrova totala sačinjenih od oficira i vatrogasaca, vizuelna nazočnost urednice zabavnog programa ponovo pa opet, u rangu je promocije singlova Željka Mitrovića u okviru njegovih vesti Minut 2.

I onda – zašto godinama na javnom servisu ne možemo da vidimo Đorđa Balaševića, gde je ta uredničko-producentska vizija svih mogućih sevdah dueta Čole i Brene ili npr. zašto da ne Vlade Georgieva i Željka Joksimovića na dva klavira?

Gde je izostao makar omaž poslednjoj preostaloj trojki živih članova Sedmorice mladih.

I, zaista iskreno, svaka čast verovatno najboljoj, najšarmantnijoj, najlepšoj TV voditeljki RTS poslednjih decenija Dragani Kosjerini, ali, u toj mjuzikl koreografiji, postoji li prostor za novi Obraz uz obraz u kome bismo gledali Miloša Bikovića, Milana Marića, Gorana Bogdana, Ninu Janković, Jovanu Stoiljković, Mionu Marković…?

Da li je nemoguće napraviti i video epitaf svim pop ikonama koje su nas napustile u 2020. poput onog oskarovskog koji uvek izaziva najviše pažnje, npr. Nedi Arnerić i Desimiru Stanojeviću ili Ljiljani Petrović i Karlu Takaču kao jednom od poslednjih iz verovatno najvrednijeg arhivskog dokumenta TVBG filma Zdravka Šotre „Sastanak muzičara“ iz 1968.

Ili zajahati talas tehnologije drona pa kao na Eurosongu, serijom promotivnih video-priloga, iz te perspektive snimiti sve one najlepše predele Srbije od Gradske kuće i sinagoge u Subotici do srednjovekovnog utvrđenja Maglić na Stolovima iznad Ibra.

Ono što je najvredniji ljudski potencijal RTS-a – Big Bend, nastupio je oko četri noću, iako je umetnička tradicija nacionalne zabavne muzike koja počinje Čamcem na Tisi 1955. starija od prava na nearhivsku ekskluzivnost nastupa Svetlane Ražnatović.

Protiv čega, baš kao ni Anastasije, ništa protiv, samo što tu onda neizostavno i legitimno nedostaje i Buč Kesidi ili Ilma Karahmet.

RTS je jedna od retkih televizija u svetu koja nakon višedecenijskog gašenja emisije Hit meseca i potom pojedinačnog samopregora Jelen live, nema referentnu nacionalnu muzičku top-listu.

Ne događa se to u Srbiji, gde su se za razliku od više puta spominjane A strane, za sve ove godine čini se profilisale samo dve nove pop zvezde: Nevena Božović i Sara Jo.

Za kraj ne moramo o reklamnom konfliktu Jaffa cakes kao generalnog sponzora i Swiss Takovo reprizirane scenografije, niti nedigitalizovanom pa kao takvom, mučnom za ispratiti serijalu filmova „Hajde da se volimo“ spram „La La Lenda“ i „Parazita“ na HRT-u.

Ionako na RTS-u već danima gledamo strani filmski program sa najnižim prosečnim ocenama na Rotten tomatoes.

Ipak ćemo da pohvalimo novogodišnji skeč i njegovu glumačku podelu.

Mnogo zabavniji od „Kamiondžija doo“, o kojima nekom drugom prilikom.

Subjektivni utisak o novogodišnjem programu nekog ko je radio koncerte Rolingstounsa i U2 su možda previsoka očekivanja između RTS rezignacije i samozadovoljstva.

Možda je zaista Jovana Joksimović trebalo da se vrati u RTS kao osveženje, ali kao urednički transfer.

Za utehu, ni drugi se nisu previše trudili, već koliko u nedelju nismo gledali ni Utisak nedelje niti njegov flaster.