Novoj generaciji filmadžija jasnije je šta hoće nego što je nama bilo

Priča je smeštena u Iran 1983. i govori o jugoslovenskom inženjeru koji radi na izgradnji prvog vetroparka u Iranu i kojem posle šest meseci u goste stižu žena i sin. Film je dobio podršku na konkursu Filmskog centra Srbije i sada se čeka da strani koproducenti konkurišu na svojim fondovima. „Religija“ će biti snimana u inostranstvu i, prema rečima reditelja, uskoro bi trebalo da budu izabrane lokacije.

– Imam neke glumce u glavi ali imamo samo tri lika iz Srbije. Sve ostalo su stranci. Više sam se bavio traženjem stranih glumaca. Treba im prići preko producenata. U principu, bavim se tim, jer imamo kratke rokove, budući da bi u svetskim okvirim ljudi trebalo da znaju unapred – priča Ležaić, koji je na Kustendorfu u žiriju takmičarskog programa.

Kako kaže, iako je tema ovog filma bila redovna pojava u jugoslovenskim porodicama, na filmu ona nije obeležena.

– Žilnik se bavio time i tu je film „LJubavni život Budimira Trajkovića“ na neki način. Ja sam imao ličnog iskustva jer je moj otac radio i u Iranu, Iraku, Alžiru… Nikada nisam tamo išao, prvo, jer sam bio dete a kasnije, jer su počeli ratovi. Ali sam uvek imao neki neobičan osećaj u vezi s tim. Bilo mi je čudno jer je bilo dobro što je on otišao tamo da zaradi neki novac ali opet nije bio tu. Nikada nisam bio siguran da li je to u redu ili nije. Tako da sam se uvek u glavi bavio tom idejom. Mislim da je to dobra osnova za dramu – objašnjava reditelj.

On dodaje da je sa svojim ocem jako mnogo pričao na tu temu, kao i sa drugim ljudima, koji su imali sličnu sudbinu.

– Probao sam da budem dosta precizan u onome što prikazuje – ističe Ležaić.

Prema njegovim rečima, „Religija noćnih šetnji“ razlikovaće se od njegovog debitantskog filma „Tilva Roš“.

– U „Tilvi Roš“ bavio sam se ličnim, svojim gradom, ljudima koje poznajem… To mi je bio prvi film, pa sam bio svestan da moram da se okrenem nečemu što dobro poznajem. Pošto je deset godina prošlo i imam više iskustva, radio sam i druge stvari u međuvremenu, oslobodio sam se tog osećaja i sada se bavim potpuno drugačijom temom – porodicom. Film je i dramaturški dosta različit. „Tilva“ je bio rigidan u načinu snimanja. Ovo je klasičnija priča i mislim da bi tvrd koncept to mogao da uguši. Biće pristupačniji u odnosu na „Tilvu“ ali i dalje sam ja isti čovek koji razmišlja na isti način – kaže Ležaić.

Na pitanje da li je talas mladih reditelja sa kojima je počeo u međuvremeno utihnuo, budući da se dogodilo da dugo čekamo na nova ostvarenja tih autora, on odgovara da je bilo mnogo problema jer državni fond nije funkcionisao neko vreme.

– Jedan ili dva projekta godišnje dobijali su novac, a to je, na količinu autora koji izlaze svake godine, zaista malo. Pošto nije bilo fonda da to podrži, ne možemo ni da znamo da li je to utihnulo ili se nešto drugo desilo. U međuvremenu se pojavila jedna nova generacija autora. Ja sad imam 35 godina i i dalje me doživljavaju kao mladog autora. Ali postoji potpuno nova generacija 20-godišnjaka. Pošto radim na Fakultetu dramskih umetnosti imam bolji uvid u to. Njima je mnogo jasnije šta hoće da rade nego što je nama bilo. Kada se govori o talasu to je dobra stvar s marketinške strane, jer se onda ljudi više zanimaju za to. Ali s druge strane, ta ostvarenja počinju da liče jedni na druge. Kao što je sada užasno dosadno gledati rumunski film gde autori kao da pokušavaju i dalje da kose sa iste pokušene livade. Svi su zarobljeni u istom izrazu – objašnjava Ležaić i dodaje da su dobri autor oni koji mogu da pronađu svoju put i izvan toga.

Prema njegovim rečima, osim problema finansiranja, u srpskoj kinematografiji glavni su problem dobri scenariji.

– Ja bih jako voleo kada bi postojala neka bliža saradnja između scenarista i reditelja. To je sada sve na nivou prijateljstva. Ali ja nikada nisam našao scenaristu s kojim bih pisao. Ideja mi je bila da za ovaj film postavim sinopsis, pa da onda nađem scenaristu. Ali kada sam postavio sinopsis, rekao sam da mogu da napravim i scenosled. Onda je vrlo brzo došla prva ruka. Onda se to pretvorilo u pet godina pisanja umesto godinu dana. Ali to je zato što nikada nisam našao nekog sa kim bih mogao tako da sarađujem. Ne kažem da su naši scenaristi loši, jednostavno nisam nikoga razmatrao. Scenaristi jesu bitni koliko i reditelji za film, jer od dobrog scenarija može da se napravi dobar film ali od lošeg scenarija ne. Koliko god se trudio, reditelj to ne može da napravi. A može da napravi od dobrog scenarija loš film – napominje Ležaić.

Situacija sa kojom se susreću domaći autori, kako kaže, zahteva od njih mnogo kompromisa.

– Kada napravite mnogo kompromisa pre nego što i počnete da snimate, na kraju ispadne nešto što nije ni bilo zamišljeno. Zapravo sve počinje od jasnog sistema gde svi znaju da će, ako budu radili, redovno imati i novac za filmove. Sve je sada vrlo neozbiljno sa ovim šamaranjem gde svi pokušavaju nešto da urade čim dobiju malo novca. Mislim da treba da se postavimo kao da smo velika kinematografija, bez obzira što naš jezik ne govori mnogo ljudi. Jer ako nastavimo da se postavljamo kao da smo beznačajni, tako će nas i drugi gledati – zaključuje Ležaić.

Čekajući na penal

Za prvi film svi su blagonakloni. Svi očekuju da vide šta ćeš da uradiš. Kasnije te svi čekaju na penal. Posebno ako si dobro prošao sa prvim filmom. Svi čekaju da vide da li si zaista dobar ili je to bila sreća. Jeste teško. Prošlo je osam godina. To je dobar period. Promeni se čovek. Mislim da sam spreman na novi izazov – kaže reditelj.

Filmovi o odrastanju

U trenutku kada se pojavio „Tilva Roš“, pojavilo se još nekoliko ostvarenja sličnog, radikalnog pristupa, zbog čega se govorilo o nastajanju novog talasa srpskog filma. “Mislim da to nije bio talas. Mislim da se slučajno desilo da se pojavi nekoliko filmova koji se bave odrastanjem. Ti filmovi su bili dosta uspešni u inostranstvu, ali ne i kod nas. Kod nas ako ih je pogledalo 30.000 ljudi sve ukupno”, priča autor.