INTERVJU Aleksandar Popovski: Kad rasturimo ljudski odnos i izgubimo jedno drugo, stiže kraj sveta

Jedan od najvažnijih makedonskih i regionalnih reditelja, koji se još na početku karijere svojim ostvarenjima i nagradama ustoličio i kao beogradski pozorišni stvaralac, vratio se u Jugoslovensko dramsko pozorište – novu sezonu na Velikoj sceni „Ljuba Tadić, u subotu, 12. oktobra u 20h, otvara premijera njegove predstave „Muška suza“, nastale prema farsama i kratkoj priči Antoša Čehontea (komični pseudonim A.P. Čehova), čiju je adaptaciju i dramatizaciju napisao David Jakovljević.

Reč je o kolažnim dramama po motivima četiri jednočinke – „Šala“, „Prosidba“, „Medved“, „Tatjana Rjepnina”, i jedne kratke priče, „Krčma na drumu”, a ova predstava, inače i šesta režija Popovskog u JDP, nastala je po njegovoj ideji.

Šta je bio  vaš razlog za Čehova, i neka vaša šira ideja za predstavu „Muška suza“?

– Na akademiji nimalo nisam voleo da čitam Čehova,uvek su nas zatrpavali nekimi nformacijama o atmosferi u njegovim dramama, govorili su nam omelanholiji i dosadi,o likovima koji samo filozfiraju i pate što su nesposobni da preuzmu život u svoje ruke. Kao mlad čovek, nimalo nisam voleo ta čudna i meni nejasna stanja. Kasnije me je život naučio i otvorio vrata do ovog predivnog, beskrajno duhovitog i uzbudljivog pisca, potpuno sam fasciniran Čehovom. Kad sam pročitao njegovog „Medveda“, desila mi eksplozija, otvorio mi se čitav jedan svet.Ili „Tatjanu Rjepninu”, koja je genijalna. Ne igra se često, skrivena je, čini mi se kao da su braća Koen sišla u Rusiju u to vreme, i napisali ovaj komad.

Junaci ove pozorišne igre poraženi su u životu, ljubavi, i izgubljeni u vremenu…Da li odatle proizilazi tema muško – ženskih odnosa koje otvarate u predstavi, jesmo li baveći se društvenim i političkim temama zaboravili na sebe i odustali od svojih ličnih želja i odnosa?

– To je meni bio i apsolutn motiv. Prenatrpani smo svim događajima koji se dešavaju oko nas, svake sekunde stigne nešto što nam uznemirava i otežava živote, i sve manje i manje imamo utsak da možemo da utičemo na svet i da nešto promenimo. A mi jesmo oni koji menjaju svoje prostore, svoje svetove, svoje gradove, svoja društva, svoje odnose…, pogotovu su to mlađi ljudi. Ali, danas imam osećaj da se sve nekako odvija mimo nas, da su naši međusobni odnosi jako ugroženi i podeljeni.

Ne znam na koliko sve „vrsta“ i „podvrsta“ su nas podelili, i čini mi se veoma važnim da govorimo o nama kao ljudima. O tome šta je ostalo od naše ljudskosti, empatije, odnosa, a u ovoj predstavi su u fokusu muškarac i žena. Jer, ako rasturimo naš ljudski odnos, onda je to finalna apokalipsa. I nekako mi se čini da kad mi izgubimo jedno drugo, kako je Aristofan rekao, kao androgena bića, da nas tu negde čeka kraj sveta.

A najmanji zajednički sadržalac odabranih tekstova za ovu predstavu su krahovi muških junaka koji ih dovode do – suza, i danas posmatranih kao znak neprimerene slabosti, i zato izloženih stigmi i samouzdržavanju. Čehov naziva ove tekstove vodviljima, iako je svestan emocionalnih i egzistencijalnih ponora koji se kriju u svakom od njih.

U devedesetim godinama, među normalnim ljudima postojala je jaka energija da se završi ratno doba, nada da će se ovaj prostor manje – više brzo normalizovati, i da će ta građanska, civilna i demokratska ideja realno da se ostvari, što se nije desilo. Danas ne znamo šta da uradimo sa našim životima, i poprilično smo izgubljeni. Koliko je ta čehovljevska melanholija i apatija kao tema prisutna u vašoj predstavi?

– Dok sam bio dete moja baba mi je stalno govorila samo da rata, sine, ne vidiš. Bio sam začuđen, kakav rat, o čemu ona priča? Drugi svetski rat je davno završen, mislio sam da ništa više ne može da nam se dogodi. Pokazalo se da je kao žena koja je preživela dva svetska rata imala mnogo mudrija rezonovanja. U tom smislu, mi se stalno vraćamo nekim krugovima nazad, nekim istim stvarima, jer nema boljitka. A mislim da je apatija otklon od onog što se dešava, kroz tu sumnja da čovek neće promeniti okolnosti, jer mi ih menjamo.

Sve ovo ide negde, ne znamo gde, ali meni se čini da to drugo, što je društveno i politički, uzima deo mog života, to i uzima sve veći i veći kolač mog života. A život je sastavljen i od ljubavi, sreće, od slušanja ploča, od ljubljenja na klupi, od svih tih malih, radosnih stvari koje nam pune srce. I sve se to od nas sve više i više oduzima. Mislim da ova predstava govori na neki način o borbi za lični prostor, za ono što su emocije, ne one agresivne nego tople, i tu su negde najviše nalazi to čehovljevsko.

Može li čovek da bude lično srećan u nesrećnom društvu, i obrnuto, može li nesrećan čovek, otupeo i izmoren od svega što mu se dešava, da stvara optimističnije i bolje okruženje i društvo?

– Dobro pitanje, a u samom pitanju je i odgovor: ne može. Mi moramo lično da se razvijamo da bi razvijali društvo, jer nas društvo stalno gura u retrogradne procese. To znači da moramo negde da sačuvamo deo sreće u sebi, Ja jako volim jednu scenu kod Dušana Jovanovića, u njegvom „Oslobođenju Skoplja“: dečak je ukrao neke pare, i tetka ga tuče. Jedan čovek pokušava da ga odbranii pitanjem zašto ga kažnjava, kad je rat. Tetka, od prilike, kaže: da, rat je, ali sutra će biti mir, kakav će čovek postati od njega ako krade. Mislim da je to ključna stvar – sutra će možda biti bolje, i mi moramo već sada da budemo bolji ljudi.

Kako i u čemu vi tražite nadu, uprkos stalnom haosu svuda oko nas – našim lokalnim prilikama, zastrašujućem populizmu, korupciji, novim ratovima, ubijanju istine, ljudskosti…?

– Stalno tražim tragove jednog drugog sveta, sebe vidim ne kao čoveka koji postavlja ogledalo svetu, nego kao nekog koji stvara i kreira druge, bolje svetove unverzuma. Ja verujem da je kreacija stvaranje, zato što kad nešto stvoriš, to se u realnosti može videti, i može se dopadati. Ne volim kad se s nipodaštavanjem govori da umetnost ili pozorište nisu preterano važni, i da nemaju moć da menjaju svet – evo bankara, neka oni preuzmu sve, pa ćemo videti na šta bi ličili naši životi. Da nema umetnosti i umetnika, ovaj svet bi bio duboko jalov i nepodnošljiv, jer bi ostao bez lepote.

Koliko je ova predstava na neki način možda i omaž ljubavi, i neka poenta da samo ljubav može da nas spasi?

– Apslutno verujem u moć ljubavi, meni je ljubav stalna inspiracija, I koliko god to patetično zvučalo, ja jesam patetičan čovek. Jer, jedan od sastojaka koji menjaju svet su ljubav, mudrost i umetnost.

Kad biste bili gledalac u publici, šta bi vama bilo najuzbudljivije, na šta biste vi, recimo, „otkinuli“ u „Muškoj suzi“?

– Najuzbudljivija mi je Čehovljeva rečenica i kako je glumci igraju. Čehovljeva formulacija problema mislim da je fantastična. Na jednom mestu u „Krčmi na drumu“, gde sede razni pijanci koji svoju tugu, propuštene ljubavi i promašene živote utapaju u alkoholu, jedan od njih objašnjava zašto hoće da pije, i kaže: „Ti ne razumeš, moja utroba, moja bolest to traži“. Ta metafora sveta o kafani dok napolju besni oluja, a neki ljudi pokušavaju da reše svoje emotivne probleme, meni je to genijalna. Ona je bila i moje polazište za ovu predstavu, pokret za ono o čemu želim da govorim, a to su muško – ženski odnosi.

U ovom našem svetu u kojem su nas podelili svi mogući ratovi, politike, ne samo po granicama i po veri, nego skoro do samih atoma, učinilo mi se jako zanimljivim da govorimo o odnosu polova. Kod Čehova ima puno emocija, ali i puno apsurdne i konfliktne ljubavi. To je njegov komentar na banalnost i zatucanost u nama samima, na mačoizam i patrijarhat kao društveni poredak, na naše slabosti, i u svemu o čemu govori prepoznajemo haos, metež i ludilo koje mi danas živimo.

Autorska ekipa

U predstavi igraju: Vojin Ćetković, Sanja Marković, Nenad Jezdić, Miodrag Dragičević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov, Milena Živanović, Teodor Vinčić i Teodora Dragićević.

Dramaturškinja je Vesna Radovanović, scenografkinja Vanja Magić, kostimografkinja Mia Popovska, kompozitor je Kiril Džajkovski, a scenski govor oblikuje Ljiljana Mrkić Popović.