O bliskosti i distanci u porodici: Premijera predstave "Slepi" u minhenskom Rezidencteatru 1

Julijane Keler i Manfred Capatka igraju oca i ćerku u komadu „Slepi“ Lota Vekemansa.

Veče u Rezidenzteatru u Minhenu je po njihovoj meri što podseća na slavna vremena intendanture Ditera Dorna.

Premijera je održana krajem novembra.

Nakon smrti svoje supruge, Ričard živi izolovan u stanu sa zatvorenim prozorima.

Otpustio je svoju dugogodišnju domaćicu bez ikakvog razloga.

Sada nastoji da njegova ćerka jedinica Helen brine o njemu jer mu je briga sve više potrebna.

Između oca i ćerke vladala je duga tišina, jer njih dvoje više toga razdvaja od onoga što ih spaja.

Ričard – kao bivši uspešan inženjer u oblasti vodoprivrede i dalje sa velikim egom – ne poštuje ni Heleninu idealističku karijeru advokata ni njen izbor muža, intelektualca, crnca.

Helen ga, pak, optužuje da izbegava izazove društva koje se menja, u kome se svesnije razmatraju pitanja rodne ravnopravnosti i rasizma i u kojem samo pažljivije korišćenje oskudnih resursa prirode garantuje postojanje narednih generacija.

Tokom jedne od ćerkinih uzgrednih poseta, električne roletne se automatski zatvaraju – baš kao što bi trebalo da se desi u slučaju pljačke.

Otac i ćerka su primorani da trpe jedno drugo.

„Kako da živimo jedni s drugima?“, pita se najčešće izvođena holandska dramaturškinja Lot Vekemans u svojoj novoj predstavi, pogađajući nerv vremena.

Na veoma ljudski način pokazuje naizgled nespojive stavove koji izazivaju neslaganje i sukobe u mnogim porodicama i krugovima prijatelja.

Lot Vekemans je rođena 1965. S

tudirala je socijalnu geografiju na univerzitetu u Utrehtu, a u Amsterdamu je studirala dramu i publicistiku.

Drame piše od 1995. godine i za njih je dobila brojne nagrade.

Njena dela su prevedena na dvadeset dva jezika i izvođena su u više od trideset pet zemalja.

To je čini najizvođenijim holandskim dramaturgom u inostranstvu.

„Slepi“ je drugo delo holandske dramske spisateljice koje ima premijeru na nemačkom jeziku u Rezidenzteatru u sezoni 2024/25.

Protagonist Manfred Capatka, 82-godišnji doajen nemačkog teatra, vratio se prošle godine u svoj negdašnji ansambl Rezidencteatar.

U igri/glumi ovog velikog glumca ukinute su distance između lika i igrača, usavršena je diskretna tehnika tihih gestova, muzičkog akcentovanja pauza.

Capatka je ovu suptilnu igru virtuozno demonstrirao i u „Slepom“.

Julijane Keler je takođe bila deo slavne trupe oko harizmatičnog Dorna, a sada je deo odličnog ansambla direktora/intendanta Andreasa Beka.

Igra Julijane Keler je mnogo rezervisanija i oslanja se na autentičnost napisane uloge.

Komad počinje kupovinom tetrapaka mleka koji nisu onakvi kakve je otac želeo, što mu se ne sviđa.

I to nas dovodi neposredno u kontradiktorni i konfliktni odnos između starog oca i odrasle ćerke.

Ali ono što počinje kao društvena drama manjeg obima o brizi o starcu od strane njegove, ne odviše motivisane, ćerke, ubrzo se proširuje u sukob između oca i ćerke koji prevazilazi praktično pitanje brige za starijeg roditelja.

Ričard, koga ćerka retko direktno oslovljava sa „tata“, je, kako se uskoro ispostavlja, otpustio dugogodišnju domaćicu.

Tek kasnije on saopštava da ima tumor na mozgu koji će uskoro biti fatalan – i želi da se njegova ćerka preseli kod njega.

S druge strane, njegova ćerka Helen, koju je ubrzo nazvao „lutka“, poslednjih godina izbegava direktan kontakt sa ocem.

Ona radi kao društveno odgovorna pravnica i živi sa mužem, crncem, u okrugu koji je – u svakom pogledu – na drugom kraju grada.

Helen sada dva puta nedeljno odlazi u kupovinu za svog oca, a onda je u stanu sa visokim stepenom obezbeđenja u kome se inscenira lažna uzbuna, te se zatvaraju svi kapci i vrata oko kuće.

Ričard je konačno vezao svoju ćerku za sebe, barem na nekoliko sati.

„Slepi“ je uspešno napisana dramska forma u kome se odnos ljubavi i mržnje između (jedinog) deteta i oca udovca odvija kao u nekakvoj Ibzenovoj drami a da se ne primećuje da se velika katastrofa dogodila u prošlosti.

Autorka uspeva da organski uklopi savremena pitanja koja prevazilaze porodične konflikte.

Ričard je samouvereni patrijarh koji se krije u svom zatvorenom stanu kao tvrđavi i u svojim poslednjim mesecima samo želi da pored sebe ima svoju voljenu, neposlušnu ćerku.

I on je jasan ali neosetljivi predstavnik socijalnog darvinizma.

Helen, s druge strane, predstavlja mlađu i, u njenom slučaju, privilegovanu generaciju koja društvenu jednakost proglašava prioritetom i trudi se da je živi.

Ona izbegava porodičnu bliskost i misli da je izabrala čovečanstvo kao veliku porodicu.

S obzirom na značajnu temu u kojoj se spajaju metafora i konkretan primer logično je da se produkcija ove kamerne predstave odvija na velikoj sceni Rezidencteatra, posebno što dvoje junaka glume dvoje velikih glumaca – Julijana Keler i Manfred Capatka.

Scena (Fabijan List) nudi samo jednu stolicu ispred visokog i širokog zida od mlečnog stakla kao oskudan nameštaj.

Manfred Capatka glumi budnog, ali umornog, samosažaljivog starca.

Elegantna odeća povezuje oca i ćerku (kostimi: Alfred Morina).

Ričard je starac koji je navikao da govori ljudima gde da idu.

Posvađao se sa ćerkom zato što je on rasista a ona se udala za crnca.

Ona mrzi ono za šta se on zalaže.

Sada mu je to potrebno na poslednjih nekoliko metara: tumor će ga uskoro oslepiti, a zatim ubiti.

Zato posete koje je organizovao koristi da je pridobije za sebe.

Ričard je manipulativni lik kome Capatka dozvoljava da kaže izuzetno grube stvari sa ljubaznošću.

Keler mu pristupa sa nepoverenjem, ljutnjom i, sasvim lepo, kao ćerka koja čezne za ocem.

Udaraju jedno na drugo, nesposobni da savladaju distancu.

Produkcija Matijasa Riperta kao psihodrama između jednakih usmerena je na fundamentalne sukobe ovog odnosa koji oscilira između bliskosti i distance.

Kao zarobljeni ljudi imaju čitavu širinu bine da se igraju i da se malo približe jedno drugome dok sede na podu.

Dijalog na kraju predstave takođe otvara mogućnosti za budućnost u uzdržanom zajedničkom sedenju ove istrošene veze: „Ričard: To znači da postoji nada, zar ne? /Helen: Ako nešto napravimo od toga, da.“

Grandiozna igra dvoje izuzetnih glumaca koja neodoljivo podseća na zlatna vremena Rezidencteatra, jednog od najboljih pozorišta na nemačkom govornom području.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari