Dok je nastajala predstava, niko nije mogao da pretpostavi da će ovako dugo trajati i da će i stoto izvođenje biti „na kartu više.
“ Ipak, nema velike tajne u ovom uspehu – ovo je komad o direktnom, snažnom moralu istinske umetnosti Fride Kalo i vazda i večito lošoj savesti sveta – kaže za Danas dramski pisac Sanja Domazet, čiji će komad „Frida Kalo“ večeras na Maloj sceni Opere i teatra Madlenijanum imati 100. izvođenje.
Ovom predstavom Madlenijanum je pre 11 godina – 28. marta 2006. otvorio novu scenu – Bel etaž (Bel Etage). „Frida Kalo“ je, kao četvrti dramski naslov u repertoaru ove kuće, bila uvod u seriju drama o slikarima. Zbog velikog interesovanja preseljena je na Mandlenijanumovu Malu scenu.
Njenom večerašnjem jubilarnom izvođenju prethodiće predavanje profesora Nikole Šuice sa temom „Frida Kalo, mentalni generator promene“ u glavnom holu Madlenijanuma, gde će projekcija snimka predstave „Frida Kalo“ ići paralelno sa 100. izvođenjem na Maloj sceni.
* Šta je Vas je sve inspirisalo u neverovatnoj ličnosti i biografiji meksičke slikarke Fride Kalo da napišete ovaj komad?
– Živimo u „dobu komentara, dobu tumačenja“, kada je sve kopija kopije i kada je veoma teško stvoriti nešto potpuno autentično i novo. Frida Kalo od bola, koji čeka u zasedi života svakog čoveka, jeste napravila prvorazrednu umetnost. Njen providni azur je provalija svetlosti, njena crna je malarmeovska plava jama nebića. Odluka da živi nepatvorenu, čistu umetnost je zavodljiva za pisca. Godina 1925. katastrofalna je za Fridu. Doživljava tešku saobraćajnu nesreću, čelična šipka autobusa probija joj trbuh, prodire kroz levi bok i izlazi kroz kanal materice. Ostala je živa zahvaljujući proviđenju. Leži u Kojoakanu, sanja slike svog detinjstva, oca, siromašnog fotografa kako fotografiše nasmejane mladence posle venčanja, život je film, smrt je fotografija, žene sa cvećem, čije se latice rasipaju ispred crkvi u koje su krenule na pričest. Bunca o majčinoj duševnoj bolesti, depresijama koje su trajale mesecima, o njenom licu kako drhti nad očevim telom u epileptičnom napadu. „Hroma sam kao Huicilopohtlija, astečki bog rata, rođen s nogom kosturom, ali nisam mrtva, imam razloga da živim, taj razlog je slikanje“. O ovakvoj snazi, erosu snage, poletnosti, mogla bih da pišem ceo život.
* Koliko su Vašu spisateljsku ideju dodatno oblikovali režija Ivane Vujić, scenska rešenja Koste Bunuševca i glavna glumica Dobrila Stojnić?
– U trenutku nastanka drame, na graničnom ste području nebića. Pisanje je istinsko uzbuđenje, sjaj beskonačno višeg reda. Tada ne mislite o glumi, režiji, glumcima. Umetnost je bezuspešna bitka sa demonima. Ali, kada je tekst gotov, morate ga s poverenjem dati dalje. U tom smislu, sve što su radili rediteljka, scenograf – slikar, glumci, kod mene nikada nije izazvalo ni trunku zapitanosti. Nema sterilnog racija u tekstu i svi su to prepoznali. Svi koji su sarađivali na predstavi i deo nje su i sada, nosili su u sebi jednu posebnu vrstu ekstremne lucidnosti. Frida Kalo ih je ozračila zvezdanom bravuroznošću. Napokon, svet u kome živimo svet je bez ljubavi. Ova predstava je prepuna ljubavi. Svega od ljubavnog ima tu – od strepnje, do agresije, od strasti do jada. I publika tu nepatvorenost, tu iskrenost nepogrešivo prepoznaje.
* Gde je Frida u ovom trenutku, dok se stota predstava igra na sceni?
– Frida počiva ispod ogledala koje joj, kao odblesak, vraća ukočenu sliku, njeno lice na kome lebdi mir i smirenje smrti, njeno majušno telo ukrašeno kao za poslednju svetkovinu. Na poslednjoj fotografiji vidimo Fridu okruženu njenim omiljenim predmetima – buketom ruža, knjigama, lutkama, fotografijama, sa muvom na ruci. Napolju, njeni bezdlaki psi čekaju, dok sitna kiša sipi u vrtu bezbojne, guste tišine, koja pokriva sve. Kuća u kojoj je umrla Frida zove se „Plavi dom“ i sada je svetilište. Tu je sve nepomično, u očekivanju da se devojka – ninja probudi. U sobi u kojoj je umrla i dalje lebdi ogroman krevet, dugogodišnji okov za njeno skršeno telo, a na jastuku je izvezen natpis: „Dva srećna srca“
Dobrila Stojnić: Potpuna identifikacija
– Frida Kalo je bila moja opsesija od ranije, a za ovih 11 godina došlo je potpune indentifikacije. Može se reći da ćemo na 100. predstavi biti zajedno Frida i ja. Nekako sve nas u ovoj predstavi likovi pronalaze – ja sam našla da smo Frida i ja slične – kaže za Danas glumica Dobrila Stojić koja u predstavi „Frida Kalo“ igra naslovnu ulogu. Ona objašnjava da su joj u „traganju“ za Fridom najviše pomogli dnevnici meksičke slikarke i njeni snimci uživo, a da čuveni film DŽuli Tejmur iz 2002. sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi nije gledala tokom pripreme beogradske predstave. Pored Dobrile Stojnić u komadu igraju: Vanja Milačić (mlada Frida), Slobodan Baštić (Dijego Rivera), Vanja Ejdus, Zoran Ćosić, Bogdan Bogdanović, Vukan Šebez, Kosta Bunuševac, Jelena Jeftić, Nikola Velicki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
