O Džulijen Mur, muzi autorskog i nezavisnog filma, koja je ponovo na Kanskom festivalu sa filmom Toda Hejnsa „Maj-decembar“

Tako su vremenom, kroz vekove, crvenokose žene od simbola vatre i đavola, koje su najčešće završavale na lomači, postale simbol požude i zavodljivosti, kroz slike fatalnih žena inkarniranih na ekranu ulogama Kristine Hendriks, DŽesike Čejsten, DŽulijen Mur i drugih.

One su jednostavno posebne, drugačije. Imaju nešto uznemirujuće, ambivalentno, paradoksalno, što ih karakteriše i izdvaja.

DŽulijen Mur je sve to i mnogo više. Odavno je zaboravila na vreme kada je imala komplekse zbog svojih pega i crvene kose.

Naprotiv, od toga je napravila svoj zaštitni znak. Svoj adut. Prozračna, svetlucava, produhovljena, ona pleni ne samo svojom pojavom, već i svojim maestralnim ostvarenjima na velikom ekranu. Zahvaljujući njenoj sposobnosti i daru da uđe u potpunosti u karakter svakog lika koji je tumačila, retko kome toliko pripada pridev svestran koliko njoj.

Tu je čitava plejada uloga koje će ostati zapisane u istoriji filma. Setimo se samo njenih uloga u Altmanovim „Kratkim rezovima“ ’93. i Malovom „Vanja iz 42. ulice“, ’94. koja je bila prekretnica u njenoj karijeri.

Zatim uloga u „Noćima bugija“ ’97, „The End of the Affair“ ’99, „Veliki Lebovski“ ’98, kao i antologijskih ostvarenja beznadežnih domaćica u „Daleko od raja“ i „Sati“ 2002, za koje je bila nominovana za Oskara. Uporedo s tim, proslavila se i ulogom Sare Plin u filmu „Game Change“ 2012.

A onda dolazi vrhunac, godina njenog bljeska i slave – prvo je u Kanu osvojila Zlatnu palmu za najbolju žensku ulogu za rolu tragično zabavne i zapostavljene filmske zvezde u Kronenbergovoj satiri o Holivudu – „The maps to the Stars“, a zatim za bravurozni portret sredovečne žene koja ulazi u košmare alchajmerove bolesti u „Još uvek Alis“ za koju je, na oduševljenje publike i kritike osvojila Oskara.

Uz to, igrala je i u mnogim blokbasterima od „Parka iz doba jure“ do naučno-fantastične avanturističke franšize „Igre gladi“ 2023.

DŽulijen Mur je rođena 1960. u Severnoj Karolini, ali je zbog profesije svog oca, koji je bio vojno lice, često menjala prebivališta i školovala se i živela diljem SAD.

Nakon završene akademije za dramu u Bostonu, dolazi u NJujork, gde počinje svoju karijeru serijom televizjskih uloga u sapunicama i malim, minornim ulogama u pozorištima van Brodveja.

O tom periodu, ona kaže: “Počeci nisu bili obećavajući. Ja sam uspela kasno. Čak sam negde oko svoje 30-e godine mislila da sve napustim. Jer to nije bio neki ozbiljan rad. Životarila sam. I pitala sam se – da li će to biti moj život glumice? Da li će to biti sve? A onda je nenadano došao Luj Mal i njegov film ‘Vanja iz 42. ulice’ i sve se promenilo. Moje shvatanje glume i moj umetnički put. Jer, sredinom 90-ih, došlo je do procvata nezavisnog, autorskog filma i ja sam počela da radim sa Altmanom, P. T Andersenom, Tod Hejnsom i drugima.”

I upravo su finese njene glume i sjaj njene ličnosti učinile da zauzme posebno mesto u holivudskom svetu. Ona je nesumnjivi star box offica, muza autorskog i nezavisnog filma, ikona modne kuće l ‘Oreal iz Pariza.

Sa godinama, DŽulijen je postala velika glumica, koju publika obožava, a kritika bespoštedno hvali. Za razliku od svojih koleginica, koje se žale da se sa godinama njihovo prisustvo na filmu drastično smanjuje, Mur je, iako je prešla 60-u, i dalje ne samo prisutna i aktivna, već je prinuđena i da odbija uloge.

Objašnjenje izvesno nije samo u njenoj specifičnoj lepoti – dugoj crvenoj kosi, bledoj, prozračnoj puti i čarobnim zelenim ocčma, već pre svega u njenom izuzetnom, retkom talentu i sposobnosti da iznese zahtevne uloge koje karakteriše originalnost, pa i radikalizam.

“Biti dobra glumica za mene znači da se pre svega eliminiše sve što je artificijelno, da bi se došlo do suštine, do humanosti. Biti dobra glumica, znači istovremeno i biti živa, uverljiva, istinita, na način da gledalac može da prepozna kod vas nešto što mu je blisko. Nimalo ne volim pretvaranje i tetralnost. Volim da probam sve, bez barijera i hijerarhije.” I dodaje: “Volim da provociram i da se krećem iz jednog domena u drugi.

„Džulijen je veliki pobornik svih demokratskih inicijativa i feminističkih akcija i pokreta. “Ja sam aktivna građanka”, kaže ona, “Ne potcenjujem svoje pravo glasa i smatram svojom odgovornošću da kažem kada mislim da je nešto nepravedno ili neprihvatljivo”

 

Kao, recimo, u svetu Virdžinije Vulf. U filmu „Sati“ u kome sam igrala pored Nikol Kidman i Meril Strip. To je bilo strastveno Ja sam veoma radoznala kada su u pitanju ljudska iskustva. Volim kompleksne, složene situacije. Raditi poptpuno naga, kao što sam to ucinila u Altmanovim ‘Kratkim rezovima’ uopšte me nije ženiralo, budući da je priča opravdavala golotonju.”

Pored glume, DŽulijen je veliki pobornik svih demokratskih inicijativa i feminističkih akcija i pokreta. “Ja sam aktivna građanka”, kaže ona, “Ne potcenjujem svoje pravo glasa i smatram svojom odgovornošću da kažem kada mislim da je nešto nepravedno ili neprihvatljivo.”

Na pitanje kako pomiriti privatni i profesionalni život, ona odgovara:

“Ako se izuzme činjenica da je gluma jedan bizaran posao, glumice su žene kao i sve druge. I ja sam kao i druge majke koja žonglira između svog supruga, svoje dvoje dece i svog društvenog života. Kako pronaći pravu ranotežu između svog intimnog i profesionalnog života je veliko pitanje. Ali, svesna sam da sam privilegovana, budući da sam u stabilnom odnosu koji me ispunjava. I držim se Floberovog saveta – ‘Budite obični i smireni u vašem privatnom životu, kako biste mogli da budete divlji, smeli i originalni u vašem poslu’.”

DŽulijen je poznata i kao veliki esteta i poznavalac i ljubitelj dizajna i mode, strasni čitalac, pa čak i kao autor. Do sada je potpisala tri knjige za decu i to sa velikim uspehom.

I evo, opet je u Kanu, kao heroina poslednjeg dela Toda Hejnsa –“Maj-decembar“.

I imajući u vidu njenu klasu, sa velikim šansama da opet osvoji Zlatnu palmu.

Glosa: DŽulijen je veliki pobornik svih demokratskih inicijativa i feminističkih akcija i pokreta. “Ja sam aktivna građanka”, kaže ona, “Ne potcenjujem svoje pravo glasa i smatram svojom odgovornošću da kažem kada mislim da je nešto nepravedno ili neprihvatljivo”