O funkcionalnim i slobodnim ljudima

Član je osnivačkog odbora Evropskog udruženja za programe kreativnog pisanja, međunarodne organizacije „Krug pesnika“, kao i Svetskog pokreta za poeziju.

* Dolazite iz turbulentnog dela sveta, mada će mnogi reći da je danas svaki deo sveta turbulentan, može li poezija biti oružje mira?

– Može, ljudi je slušaju. Problem današnjice je što zapadna društva i režimi ljude sve više obespravljuju i lišavaju ih obrazovanja, onemogućavaju ih da misle svojom glavom i da izražavaju osećanja. Pravi izbor je sveden na imati ili biti. Naravno da treba nešto da imamo, ali ne toliko, dok je biće bezgranično. Ali, pritiskaju nas da imamo što više, a ne da sve više budemo svoji. Upravo je to glavni izvor naših konflikata i frustracija koji izaziva osećaj životnog besmisla. U tom smislu poezija može da bude lek, jer poezija vas tera da osećate, mislite svojom glavom i da maštate, da se otvorite za lepotu i da razvijate duh.

* Osnovali ste školu arapsko-hebrejsku školu poezije, kakvi su rezultati?

– Rezultati su odlični. Škola je potpuno apolitična, što je već samo po sebi dovoljno politično. Svake godine primamo 16 polaznika Arapa i Jevreja. Biramo ih samo na osnovu onoga što su uradili, svake godine to je najboljih 16. Imaju stipendije u okviru kojih žive i rade zajedno vikendom na divnom i tihom mestu, na severu Izraela sa timom od osam predavača. Možete li to zamislite? Potpuni komfor za izučavanje i sve ostalo što im se može pružiti kada je o poeziji reč. Tako smo uspeli da izvedemo uspešne generacije pesnika. Reč jer o besplatnoj stipendiji, jedino što od njih tražimo jeste da ono što su kod nas naučili šire dalje. Mnogi od njih to i jesu uradili, otvorili su svoje centre po selima i gradovima. Nakon toga poezija je procvetala. Glavni razlog zbog koga sam osnovao školu, časopis i festival jeste taj što nije bilo mesta za poeziju. Kad smo počinjali, poezija je bila dotakla dno, ali od devedesetih naovamo poezije je sve više i više. Ovaj projekat se zbio poput revolucije. Nije mi to bila namera, ali tako je ispalo. Kada je reč o jevrejsko-arapskim odnosima, to je bilo čudo. LJudi su sedeli jedni pored drugih kao pesnici, ne kao Jevreji ili Arapi, nego kao dobri pesnici. Rade zajedno, treba da prevode jedni drugima ono što pišu, između ostalog. Jer kad prevodite nešto što radi neko drugi, morate da uđete u njegovu kožu i pokušate da na trenutak budete taj neko drugi. Razgovarali su i propitivali se „Zar ste stvarno to mislili o nama?“ LJudi su međusobno počeli da saosećaju i tražili su način da prevedu stvarnosti života a ne samo reči. Kasnije su se sprijateljili i radili zajedničke projekte.

* Verovatno je bilo i otpora?

– Za profesionalne političare sklone konfliktu to nije bila dobra stvar. kritikovali su mer i pitali – Zašto ne govoriš o sukobu?, odgovorio sam im – Pa mi pomalo pokušavamo da ga onim što radimo i rešimo. Dok je okolo besneo sukob, mogli smo savršeno da radimo i da budemo u miru jedni s drugima.

* Poezija se širom sveta se sve manje čita, šta mislite da je tome uzrok?

– Upravo se to događa kada nas režimi koji su na vlasti lišavaju opšteg humanističkog obrazovanja. To je ishod. Ljudi treba da teže obrazovanju, ali režimi to ne žele. Režimima ne trebaju ljudi koji osećaju i misle svojom glavom, njima trebaju dobri tehničari za industrijsku proizvodnju, za prosperitet zemlje. Ali, ljudi koji će izučavati istoriju, umetnost ili poeziju nisu im potrebni, ne znaju šta će s njima. Kad ljudi sami počnu da razmišljaju o svojoj budućnosti, o drugačijim mogućnostima ili opcijama zajedničkog ili samačkog života, kada ljudi počnu da osećaju ono što zaista žele, to za režime nije dobro. Režimima trebate samo zato da gledate TV, radite, igrate se na kompjuteru, da glasate na izborima svake četiri godine, da budete funkcionalni. Umetnici uopšte, a naročito pisci, uvek su bili neprijatelji svih režima i crkava kroz istoriju, jer upravo oni žele da kažu ljudima šta da misle. A kada pisci i umetnici ljudima predlože da stvari vide drugačije, na to se ne gleda dobro.