O gušenju Remonta i tome kako učiniti beogradsku dolinu plača lepšom i šarenijom

Uz odobrenje autora tekst „Gušenje Remonta“ prenosimo u celini.

Savremena umetnička praksa koja je bazirana na propitivanju društvenih vrednosti, promišljanju, analizi, targetiranju problema, subverziji hipokrizije i pristajanja na politički proklamovane vrednosti, u javnom prostoru je potisnuta komercijalizacijom, mediokritetstvima u obliku „lepe dekorativne umetnosti“, produkcijom jednokratnih događaja i kratkoročnih „projekata“ upitnog smisla s jedne strane i banalnim aktivizmom, s druge.

Ta zamena teza, potpomognuta kulturnim politikama i medijima, u široj javnosti stvara sliku da je sve u redu.

Iz odjavnog Saopštenja Nezavisne umetničke asocijacije Remont

Beograd je postao galerija na otvorenom. Obični prostori i predmeti transformisani su u zapanjujuća umetnička dela, zahvaljujući posebnoj inicijativi EXPO 2027.

Renomirani svetski ulični umetnici pozvani su da se „poigraju“ gradskim pejzažom, spajajući svoje jedinstvene stilove sa bogatom tradicijom i duhom Srbije.

U srcu Beograda, umetnost nalazi svoj najživlji izraz na ulicama grada… Kreativnost cveta kao nikada do sada, stavljajući u centar pažnje lepotu i značaj umetničkih urbanih intervencija. Ove javne umetničke forme – smele, maštovite i transformativne – nisu samo ukrasi; one su odraz identiteta i duha Beograda.

Iz saopštenja EXPO 2027
***
U prilično kratkom roku, domaća javnost je dobila dva oprečna saopštenja o stanju u savremenoj umetnosti, jedno potiče iz Galerije Remont koja je pred zatvaranjem, a drugo od kreativnog tima EXPO 2027, koji ceo Beograd vidi kao jednu veliku galeriju u kojoj cveta kreativnost kao nikada pre.

Čovek koji dolazi u Beograd kao turista, nailazi upravo na EXPO zakrpe po asfaltu, na netom zakrpljene rupe šarenom keramikom ili na intervencije u duhu pirotskog ćilima na Studentskom trgu.

Možda bi mogao da pomisli kako se nešto neobično događa u ovom gradu, budući da je fokus sa kritičkog promišljanja „politički proklamovanih vrednosti“ konačno prenesen na „lepotu i značaj umetničkih urbanih intervencija“.

Otvaraju se nova pozorišta brodvejskog tipa, na sceni su mjuzikli koji nadopunjuju aktuelnu stvarnost umetničkom igrom, kao što je to godinama činila Aja Jung u okviru svog Festivala igre zbog kojeg je, poput mnogih drugih direktora institucija kulture spremna na sve, pa čak i da se provoza nepostojećom linijom metroa pre izbora.

Uostalom, to vreme pred izbore predstavlja period inkubacije nove kulturne politike u Srbiji.

Tako je Marko Krstić, sadašnji direktor Etnografskog muzeja, ispevao svoje najbolje literarno delce u čast predsednika i njegove politike.

Na Saopštenje Remonta o razlozima povlačenja sa javne scene gotovo da nije bilo reakcija u javnosti.

Zapravo, reagovali su neki pojedinci koji su strukom povezani sa savremenom umetničkom praksom, ali za većinu građana i konzumenata kulture u Beogradu, odlazak Remonta sa scene tek je jedna od vesti u nizu.

Ostaće samo rupa koju će Brnabićkini hirurzi za asfalt ispuniti raznobojnom keramikom

Kada se budu okončali programski dani u oktobru, kojim je Remont najavio postepeno zatvaranje, sve do rasprodaje i završnog performansa, ostaće samo rupa koju će Brnabićkini hirurzi za asfalt ispuniti raznobojnom keramikom, kakvu plasira nova zvezda beogradskog street arta – francuski umetnik iz Liona pod imenom Ememem.

Naravno, ovaj umetnik nema veze sa lokalnim problemima niti sa istrajnom politikom nefinasiranja nezavisne umetničke scene u Srbiji, on je samo tu da bi beogradsku dolinu plača učinio lepšom i šarenijom, za ostalo ga uopšte nije briga, sve dok na bankovni račun stiže suma koju uplaćuje EXPO.

S druge strane, stoje predstavnici nezavisne scene pokušavajući da skrenu pažnju javnosti na dugoročni problem zatiranja nezavisne kulture.

Zapravo, cela stvar podseća na opstajanje u komori u kojoj se iz godine u godinu, iz sezone u sezonu, smanjuje dotok kiseonika da bi na kraju čitava kulturna scena, koja je radila na marginama, bila potpuno ugušena.

Odlazak Remonta upravo upućuje na to.

Ali njihovo Saopštenje otvara mnogo širi spektar problema koji je formulisan vrlo precizno i tiče se kulture uopšte, kako ove u Srbiji tako i regionalne u evropskom kontekstu.

Kultura više nije ono što je bila: pošast komercijalizacije, banalizacije i dekoracije, koja traje ovde duže od dve decenije dovedena je naprednjačkim razigranim kreativnim industrijama do potpunog besmisla.

Ovaj proces je tekao paralelno sa potiskivanjem suočavanja s prošlošću u kulturi i medijima, kao i sa rapidnim smanjenjem medijskih sloboda.

Naposletku se došlo do pukog marketinga i propagande: komercijalne promocije umetnosti i propagandnog slavljenja politike koja je stvorila okvir za takvo delovanje.

„Stvoreno je društvo bez empatije i solidarnosti“

Naravno, nova kulturna politika nije postala manje smrtonosna nego ona pre nje, ali se usled enormne produkcije „vanserijskih sadržaja“, „najboljih u istoriji“, sve pretvorilo u beskrajni niz vesti, pri čemu nestanak važnih alternativnih institucija kulture poput Remonta može da protekne mirno i bez potresanja.

Stvoreno je društvo bez empatije i solidarnosti, koje se pritom toliko klasno raslojilo da jedan deo više ne zna da čita, drugi tavori ispod granice siromaštva, dok se nova politička i kulturna elita slika u Teatru Odeon, promoviše knjige u Skupštini grada ili zaustavlja saobraćaj svojim bahatim parkiranjem u centru grada.

Naposletku, ti vlasnici automobila samo mirno došetaju, pokažu srednji prst policiji – El znaš ti ko sam ja? – sedaju za volan i odlaze put Beograda na vodi.

Da bi se opstalo na kulturnoj sceni, upozorava odlazeći Remont, mora se prilagoditi novom konceptu banalnog aktivizma koji nema veze sa kritičkim promišljanjem političke stvarnosti danas i ovde.

Niti se snose neke konsekvence za javni čin. Naprotiv, kao što EXPO nalaže, dovoljno je „poigrati se“ gradskim pejzažom, prekrečiti neki zid i to objaviti na mrežama kao revolucionarni čin.

Nova kulturna politika, koju je iznedrila Ana Brnabić sa svojim opsenarima, zagovara kreiranje zakrpa na stvarnosti, i to šarenih, kako bi se stvorio parakulturni pačvork kojim će se zastrti realni problemi kulturne scene: partijska pripadnost umetnika, partijsko budžetiranje lokalne scene, ukidanje sredstava za nezavisnu kulturu, preusmeravanje fondova na besmislene akcije poput farbanja autobusa, kreiranje novog nacionalnog identiteta, hipokrizija na svim nivoima.

Gašenje Remonta je dramatična vest koja najavljuje čitav niz sličnih gubitaka u savremenoj kulturi Srbije.

Problem je što ni do sada ta kultura nije bila prepoznata kao integralni deo šireg kulturnog polja koje bi trebalo da razvija ministarstvo kulture zajedno sa gradskim i pokrajinskim sekretarijatima za kulturu.

Naprotiv, ova kultura je markirana kao suvišna, čak nepoželjna u savremenom kontekstu. Poslednji udarac došao je sa rigidnom birokratijom evropskih konkursa za projekte u kulturi.

U demokratskim društvima, međutim, kultura se brani lokalnim budžetiranjem i prepoznavanjem savremene umetnosti kao najvažnijeg dela kulturnog polja.

U Srbiji to nije slučaj. Naime, napravljena je inverzija vrednosti, pri čemu su gluposti, podobni, bezglasni umetnici i partijski poslušnici postali pogon novog naprednjačkog razvoja.

U takvim uslovima, šareno krpljenje rupa postaje vrhunski domet arta, a poziv na promišljanje i umetničku subverzivnu praksu – delo kažnjivo po novom Krivičnom zakonu.

Izvor: Pesčanik