foto promoMarsel Prust, taj neprikosnoveni alhemičar kad su boje i materijali u pitanju, u tomu „Zatočenica“, svog „Traganja za izgubljenim vremenom“, raspituje se rečima svog naratora zaljubljenog u mladu Albertinu za koju želi da naruči haljinu, da li je crvena boja toalete za nju prikladna.
Podseća vojvotkinju De Germant, čiji ukus veoma ceni, na dan „kada je trebalo da večerate kod gospođe De Sent-Evert i kada ste imali jednu haljinu, svu crvenu, sa crvenim cipelama, izgledali ste kao veliki krvav cvet, kao usplamteli rubin. Može li jedna devojka to da obuče?“
Vojvotkinja, smejući se do suza, sa očaranim izrazom koji naglašava tuđu ćaknutost, odgovora kako nije znala da je izgledala baš kao vatreni rubin ili krvav cvet, ali svakako se seća da je nosila crvenu haljinu od satena, odobravajući da je može obući i jedna devojka, pod uslovom da haljinu u svečanoj crvenoj boji, predviđenoj isključivo za večernje izlaske, ne može nositi ona koja zbog svog devojaštva ide isključivo u poslepodnevne posete.
Put u crveno predviđen je za noćne pohode u kojima odmetnica, sa vatrom što gori iznutra, smelo hoda tamnim puteljcima, obavijena istovremeno slavljenim i osporavanim purpurom rimskih careva i vavilonskih bludnica, bojom aristokratskih potpetica iz Versaja i seksi haljine Merlin Monro, jezičcima pakla i ljubavnim otiscima koralnog karmina poznatog pod imenom „kraljičin ruž“ (mada ne znamo o kojoj je zapravo kraljici reč), teatralnih zabavljačica Mulen Ruža i purpurne Bogorodičine haljine, venčane opreme lepih gospi iz Firence, crvenih zastava i one crvene sobe na slici Feliksa Valotona, koja skriva tajnu zavođenja, incesta ili zajedničkog prestupa.
Crvena zavesa se razmiče i pred nama se pojavljuje uzbudljiva pozornica sa istinskim epifanijskim ritualom.
Crveni predeo Katarine Alempijević (galerija Haos), u kojem smo se zatekli provocira traženje mnogih značenja onoga što se, kao ljuštenje luka sloj po sloj, otkriva svim čulima.
U „Zapisima Maltea Lauridsa Brigea“, pesnik Rilke nas podseća na šest srednjovekovnih tapiserija u muzeju Klini, remek delo poznato imenom „Dama i jednorog“, po atmosferi ispunjeno, kako pesnik kaže, „onom koja nosi svoje gledanje kao nešto nepričvršćeno na podignutom licu“, onoj atmosferi sličnoj crvenoj Katarininoj šumi.
Žena plemenitog roda, okružena životinjama na ostrvu koje lebdi na crvenoj pozadini, ukazuje svojim kretanjem i delovanjem na svih pet čula.
Tako i mi vidimo i na koži osećamo plamteću šumu, čujemo lepet krila crvendaća, riku jelena, oglašavanje vuka, osećamo miris i ukus divljih jagoda.
Na poslednjoj tapiseriji iz Klinija ispisana je poruka „Mojoj jedinoj želji“; zagonetna poruka koju mogu da nose svi umetnički radovi, zadržavajući ono što je neophodno u svakom kreativnom poduhvatu – zrnce tajne i nedorečenog, fenomen neobjašnjivog, ono nešto, kako je neko pokušao da objasni Šekspirovo stvaralaštvo.
Ono je slično, kaže se u tom objašnjenju, doživljaju koji imate dok posmatrate neku sliku, ali je ne vidite jasno, jer je preko nje prebačen prozirni veo.
Kad se primaknete da veo sa slike skinete, shvatate da je i veo naslikan, da je i on važan deo slike.
Objekti rukom sašiveni od svilenog organdina, tananog materijala podatnog oblikovanju i osetljivog na kretanje vazduha, crteži životinja jelena i vuka u prirodnoj veličini izvezeni crvenim koncem na tilu smešteni su u arhetipski predeo, koji bi poznata jungovka Marion Vudman označila kao svesnu ženskost, proces u kojem se kreativna energija, i kod žene i kod muškarca, dovodi do pune zrelosti.
Istinska kreativnost, istinsko tvorenje duše potiče iz dubinske komunikacije smeštene u ovaj arhetipski predeo.
Tamo se nalazi istinska hrana, ono što nazivamo celinom, ljubavlju koja pokušava da prevaziđe moć, a koja podrazumeva istinsku patnju, jer smo ljudsko biće koje mora da neprestano hoda i traži.
Katarinina šuma je noćna šuma koja plamti i pulsira, zavodi i otima, privlači i plaši.
Podvojenost ljudskog i životinjskog sa sveprožimajućim elementima onog drugog ukazuje na nekadašnje jedinstvo bića, na složenost celine koju nazivamo život.
Veze tih delova su vremenom slabile i polako nestajale, osuđujući nas na prebivanje u različitim oblastima među kojima više nema razumevanja, ali je sva vaseljenska tvar očigledno okupljena oko čoveka, tačnije oko žene, nadajući se ponovno uspostavljenom skladu preko ženske mudrosti.
Izgleda da taj sklad i dalje postoji, jer kako poručuju ova izložba i jedan nomadski mudrac sa Aljaske, sve se negde neprestano „beleži“.
Šuma je „obaveštena“, drveće, životinje, biljke zadržavaju sve što je rečeno i učinjeno, čak i ono što se sanja i misli.
Zbog toga treba paziti na svoje misli.
Svet ništa ne zaboravlja, a svaki od njegovih elemenata, vidi, čuje, zna.
Sve se neprestano zapisuje rukopisom sličnim vezu, ono što se zbiva ili priprema da se dogodi ostaje kao lični trag utisnuto u materiju.
Marion Vudman opominje da se treba povezati sa tim arhetipskim svetom i njegovom energijom umesto što se sa njom poistovećujemo, zbog čega ne uspevamo da živimo svoje individualne živote.
Umesto da obučemo svoje crvene cipele i krenemo u potragu, projektujemo se kroz zvezde filma, televizije, sporta, ne uspevajući da napravimo razliku između predstave i sopstvenog života u kojem se treba uporno kretati kroz šumu.
Čujemo kako mnoge jadikuju: Kada bih mogla da budem kao one!
Ja sam ništa, oni su sve.
Moram da pojedem taj kolač, moram da kupim svileni veš i da spavam s nekim.
Kakva misterija je tu na delu?
Crvene baletanke od tila, povezane sa izloženim objektima, parafraza su Crvenkapine crvene pelerine dobijene od oca i karakteristične kapice koja joj razgoni strah od mračne šume i vukova.
Tumači bajke videli su u njenom krstarenju šumom, doživljaju sa bakom, lovcem i vukom sliku nasilja, okrutnosti, prolivanja krvi, naznačenih ambivalentnom bojom, okrepljujućom ili škodljivom, kakve su u bajkama kapice patuljaka, gnoma, vilenjaka spremnih da priteknu u pomoć ali i da napakoste.
U Katarininoj šumi koja se kreće poput one Makbetove, prepoznajemo afirmativni aspekt kretanja, ne kao narcističke ambicije da se osvoji moć već kao put traganja i priliv svesti o prirodi i njenoj materiji, onako kako su impresionisti zarobili tu iskričavu energiju u travi, drveću, cveću koje su slikali.
Ako postoji ženska strana Boga, onda se ona krije u materiji.
Katarina Alempijević je svojom izložbom pokazala kako materija postaje metafora Boginje.
Autorka je književnica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
