O jedinstvu u delu Jovana Hristića

Ustvrdio bih, podstaknut ličnim čitalačkim utiskom, da je reč o piscu koji je životne sitnice i efemernosti uspeo da uzdigne do nivoa filozofskih tema, kao i mitolikih, iskonskih slika i sudara. I koji je, istovremeno, kompleksne filozofske ideje, ili pak mitske predstave, umeo da otelovi i konkretizuje u čulnom utisku i svakidašnjem iskustvu; da im udahne fizičnost, opipljivost vremena i prostora, pulsiranje života.

Ovo umeće vezano je značajnim delom i za raznolikost svih onih književnih žanrova u kojima je Hristić stvarao. Povezano je, možda još više, sa lakoćom sa kojom je prelazio iz jednog u drugi oblik pisanja i kazivanja, katkad čak u okviru istog teksta. Iz diskurzivnog u deskriptivno i iskustveno, iz lirskog i pojedinačnog u intelektualno i univerzalno. Kao da su se pesnik i mislilac, esejista i dramatičar, putopisac i pripovedač, prevodilac, pozorišni kritičar i profesor dramaturgije u Jovanu Hristiću međusobno dopunjavali i nadahnjivali, dajući njegovom tekstu slobodu prestupa, smelost u prekoračenju zacrtanih granica i razgradnji kanonizovanih književnih formi. (Još u svojoj ranoj, uticajnoj studiji „Oblici moderne književnosti“ autor naglašava hibridnost formi, slobodu koja piscima našeg doba daje neku protejsku moć da se u romanu najbolje izražavaju esejistički, da u poeziji slobodnog stiha koriste iskustva i prednosti proze, a da u kritici i eseju budu pesnički inventivni, u duhu Bodlerovog imperativa po kojem kritika treba da ima oblik elegije ili soneta.)

Na prvi pogled, Hristićev dramski svet očigledno se razlikuje od njegove lirske esencije date u poeziji, a senzualnost njegovih stihova jasno je razdeljena od racionalnog promišljanja i razvijanja problema u esejima i studijama, dok se njegova putopisna i meditativna proza od svega prethodnog odvaja zasebnim kvalitetima. Ali u ponovnom, pažljivijem čitanju ovaj početni utisak razdeljenosti značajno bledi i povlači se pred jednim jačim, presudnijim doživljajem. Prvo naziremo, a potom sve jasnije opažamo značaj bitnih, povlašćenih motiva u celokupnom Hristićevom delu. Motiva koji se, poput refrena u nekoj pesmi, ponavljaju sa manjom ili većom pravilnošću, u različitim tonalitetima i promenljivim značenjima.

Jedan takav motiv, možda povlašćeniji od ostalih, jeste „trenutak tišine“. Sa posebnom sugestivnošću i učestalošću dočekuje nas u zadnjoj Hristićevoj knjizi „Terasa na dva mora“, kao da želi baciti jače svetlo na nešto pomalo rasuto, delimično zaklonjeno u čitavom dotadašnjem opusu.

U tom završnom akordu svoga dela, „istinitim pričama“ utemeljenim na vlastitom sećanju, autor će posebno elaborirati doživljaj savršene tišine. U kontrastu sa vladajućim trendovima savremene civilizacije u kojoj pravljenje buke, neprekidne larme i komunikacijskog meteža predstavlja nužnost, čak i imperativ, i na figurativnom i na doslovnom planu – naš pisac u „Terasi na dva mora“ gotovo je istočnjački okrenut ka nemerljivom iskustvu čiste, neoskvrnute tišine, kao i retkim, često neočekivanim trenucima u kojima se ono događa.

Doživljaj tog povlašćenog trenutka bitno odudara i od glasovitog Paskalovog vapaja – „Večna tišina beskrajnih prostora me užasava“ – u kojem je sadržana teskobna situacija zapadne jedinke u svemiru skrivenog, ili već iščezlog Boga. U Hristićevim susretima sa apsolutnom tišinom preovlađuje očaranost, omamljenost, na izvestan način i ekstatički doživljaj; lišeni religioznog konteksta, ovi momenti jesu neki vid profanog mističnog iskustva. Nasuprot paničnom strahu savremenog čoveka od zeva nemosti oko sebe, u kojem će se susresti sa vlastitom konačnošću, jednako kao i sa beskonačnošću univerzuma – naš pripovedač ove trenutke svojevoljno i sa radošću pohodi, prizivajući u njihovoj praznini i čistoti i onaj tren stapanja sa Jednim koji će nužno doći.

Opovrgavajući pritom sve rečničke definicije po kojima je tišina tek odsustvo zvuka, praznina o kojoj se više nema šta reći. U njegovom tekstu otvara se pred nama tišina koja “vida kao neki stari i davno zaboravljeni melem“, ili u koju smo usisani „kao u ogromnu balu pamuka“. Ona donosi osećaj pravog, potpunog postojanja, osećaj neslućene slobode, možda čak i bezvremenosti.

Svakako, to su „najlepši trenuci u životu“, kako glasi naslov priče koja otvara knjigu. Pa ipak, oni su suštinski dvojaki – sa terase na dva mora pisac krajnje sabrano sagledava bezmerje života koji napušta, jednako kao i večnost elemenata kojoj se otiskuje. Zato trenuci savršene tišine što ih evocira, na morskoj pučini, u skrovitom zalivu ili u okolini manastira, pored očaranosti i oduševljenja bude i “strah da ćemo ostati zauvek zarobljeni u tom ledenom kristalu“, i dečačke košmarne snove o avetinjskim brodovima sa mrtvom posadom koji iz umuklog mora svaki čas mogu izroniti…

Eekoh maločas da Hristićevo evociranje tišine ima snažan mistični prizvuk. Ali to nije tišina bogotraženja askete i pustinjaka, ni molitvenog tihovanja podvižnika i iskušenika. Pre je to trenutak pribiranja nekoga ko je prešao svoj put širom otvorenih očiju, izoštrenih čula i budnog intelekta; onoga ko je bio putnik i moreplovac širom Sredozemlja, predavač dramskog zanata i pozorišni gledalac diljem Zemljinog šara.

I ko sada, za čas, ima potrebu da se izdvoji iz sveg obilja utisaka, zvukova, slika i dodira koji su ga činili; da se kroz gluhotu i nepomičnost poistoveti sa prirodom. Sluteći trenutak u kojem se ogromne razdaljine i vremenski intervali poništavaju sabirajući se u jednoj tački, u kojoj ćemo naslutiti istovetnost sa elementima od kojih smo sačinjeni. Vraća nas ta proživljena tišina na motive mnogo ranijeg Hristićevog ogleda “Neprolazna čar predsokratovaca“, koji ovaj trenutak sagledava kao “predah u kome su Grci oslušnuli ćutanje stvari“.

Reč je o onom ćutanju koje mi danas, pritisnuti neprekidnom bukom, inflacijom reči, žamorom praznoslovlja i naklapanja, u velegradskim košnicama nemamo više prilike da oslušnemo. Dok su Tales i Anaksimandar, Anaksimen, Empedokle i Heraklit posedovali upravo taj povlašćeni tren iz kojeg je mogao da poteče jezik, rečenice i reči u kojima su stvari bile “nadohvat ruke“; u kojima su pojam i slika bili neraskidivo vezani za svoju čulnu, materijalnu osnovu.

Hristić je nesumnjivo nostalgičan, pa ipak, to nije tek dobro poznata tugovanka za izgubljenim rajem i zlatnim vekom. I kada evocira reč i misao predsokratovaca, tle i klimu iz kojih su iznikli – on kazuje nešto bitno i o poziciji jezika u današnjoj civilizaciji, pet vekova nakon Gutenbergovog izuma štamparske prese.

Otkrivajući nam “verbalne fikcije“ i magle pomodnih teorija koje su jezik udaljile od stvari, pretvarajući ga u zavodljivu apstrakciju žongliranja rečima, ili u ispraznost brbljanja u gorem slučaju. Ovde se, na temu tišine predsokratovaca, prirodno nastavlja jedan od Hristićevih, po značaju slobodno možemo reći programskih eseja, “Sudbina jezika“.

U zaključku ovog kratkog, ali značenjima bremenitog i dalekosežnog teksta, autor se zalaže za svojevrsnu „filozofiju ćutanja“. U tkivu teksta, ćutanje je međuprostor, ona neophodna margina između jezika i stvari koja rečima daje prozračnost, a svetu taktilnost, osećaj da ga možemo dodirnuti u mnoštvu njegovih obličja. Reč je o ćutanju koje iz stila i jezika isključuje svaku brbljivost, kinđurenje i slatkorečivost.

Kao primere, autor navodi čistotu i prozračnost Demokritovog i Spinozinog filozofskog jezika, a siguran sam da im možemo dodati i sve one pisce, od Homera do Čehova i Tomasa Mana, koji pored golemih opštih i specijalnih znanja poseduju i neizmerno spisateljsko strpljenje i pažnju, intuiciju da sačekaju trenutak nemosti iz kojeg će stvari same početi sebe da kazuju. (Intuiciju ćutanja posedovao je nesumnjivo i Jovan Hristić: u knjizi „Terasa na dva mora“, drami „Terasa“, kao i u poemi „Mezzogiorno“ nalazimo najbolje primere za to kako iz trenutaka tišine sugestivno progovaraju predeli, elementi, ili zapretana duševna stanja junaka – budeći osećaj da su živi, te da pred nama blistaju, komešaju se i stišavaju.)

No, jedan obuhvatniji motiv provlači se praktično čitavim Hristićevim delom: to je sam „trenutak“. Vrhunski, povlašćeni trenutak, bezvremeni čas čovekove slobode koji otvara mogućnost smisla njegovoj prolaznosti (…) Magistralna dvanestodelna pesma „Mezzogiorno“ predstavlja upravo to: gotovo pagansko slavljenje najsvetlijeg i najintenzivnijeg trenutka dana, kada je sunce na najvišoj tački, u morskom pejsažu leta gde je čovekova telesnost, njegova “tvrđava postojanja“ spontano upućena osnovnim elementima. Reč je o trenutku precizno određenom, i u isti mah paradoksalno neuhvatljivom i nesagledivom:
„Podne, kazaljke poklopljene u punom času,

Bezvremeni trenutak slobode koja se rađa

Iz postojanja zaustavljenog u sopstvenom ništavilu”

Iz takvog, izdvojenog vreme-prostora sazreva i jedna naročita spoznaja u pesničkom ja – svest o vlastitim granicama i mogućnostima u čovekovom svetu satkanom od nužnosti i slobode. Do njega vode kratka pevanja, koja su dobrim delom himna elementima, moru, suncu, ruži vetrova. No, drugim svojim delom ona poprimaju ton meditacije: pesnički subjekt nastoji da pojmovnom zdanju filozofije podari drugačiji, opipljiviji nacrt i osnovu. (Nimalo slučajno i ne samo radi melodioznosti zvuka, pesnik za naslov bira upravo reč iz jezika Leonarda i Mikelanđela, jezika renesanse koja je čoveka pokušala da vrati antičkim idealima punoće, integralnosti.)

Cilj je očigledan: u čulnom doživljaju nezamenljivog krajolika morskog podneva – u kojem se osnovni elementi spontano sustiču i spajaju ostvarujući neku vrstu sazvučja – pronaći dublju potvrdu vlastite egzistencije, dublju i snažniju u odnosu na kartezijansku svest i samorefleksiju, temelje na kojima novovekovna filozofija počiva.

(Odlomak iz neobjavljenog eseja “Bogovi za našim stolom“)