O karakternoj izopačenosti cele civilizacije

Naziv predstave je stih iz crnogorske himne i ako govorim o vremenima koja su u ovoj predstavi bitna za njene aktere onda je to, u punom značenju, vreme sadašnje koje preispitujući našu stvarnost, odnos prema poštenju, ako hoćete, okreće pogled duboko u prošlost pokazujući nam koliko ona još uvek živi. Kako reditelj kaže u svojoj reči: „Ako govorimo o našem odnosu prema poštenju, pitanje je šta mi danas radimo. Da li obožavamo pepeo ili držimo vatru?“. Ova predstava vas prenese tu, na mesto vatre, da vam pokaže da ona i dalje gori, samo je pitanje da li ćete tu činjenicu usvojiti ili je ignorisati i ponašati se kao da to nije vatra nego pepeo.

Tekst drame „Čuvari tvog poštenja“ nastajao je uporedo sa predstavom – priča je poznata – imate jedan razred, srednja škola je u pitanju, proba hora je, u svečanoj sali se proba himna pred nastup povodom Dana državnosti, učenici se spremaju na ekskurziju, jedan od njih, sin školskog domara, ne može da ide pošto nema novca. No, školski drugovi skupljaju novac za njega. Taj novac tog dana pred nama u publici kao svedocima nestaje. I tu nastaje ujdurma – treba saznati ko ga je ukrao. Situacija pokreće niz pitanja, okreće sliku skladnog razreda naglavačke i, u dva čina, mi gledamo decu, a zatim i roditelje kako tu situaciju rešavaju.

Liješević kroz priču o diskriminaciji dotiče karakternu izopačenost cele civilizacije – pohlepu. Tekst je nastao kroz radioničarski rad, kroz igru, jedino uporište i polazna tačka je bio stih himne – „čuvari našeg poštenja“, zato jeste čudesno kakva je drama i kakva predstava od tog stiha nastala. Liješević dobro rukuje svojstvima glumaca, a ako govorimo o samoj priči – on ne trpi nedorečenosti, priča i igra su tečne i povezane. Tu je element duhovitosti kroz koji nas suočava sa neprijatnim. U prvom činu vidimo srednjoškolce, u drugom činu isti glumci igraju roditelje, jedno jednostavno a jasno i lucidno rešenje zato što efikasno ukazuje na to čije uloge preuzimamo a da toga nismo svesni. U kakvom okviru rastemo i kakvi iz tog okvira izlazimo. Reditelj nam pripoveda tačno upotrebljavajući svojstva glumaca, ne remeti nas, predaje nam priču, ne pridikuje, nego ostavlja nama u publici na savest kako ćemo sa onim što smo uvideli da rukujemo.

Dramaturškinja Stela Mišković posebnu pažnju stavlja upravo na doslednost u dramaturškom izlazu (izrazu). Scenografija Gorčina Stojanovića je stilizovana i efikasna, elegantna. Sve što treba je tu – stepenice na kojima se dešava proba školskog hora koje mogu pripadati holu ili fiskulturnoj sali, a one su i stepenice koje na Lovćenu vode do NJegoševog mauzoleja. Sa vrha nas posmatraju NJegoševe oči. Gleda sve to što se pod njim dešava.

Muzički pejzaž koji stvara Rambo Amadeus, variranjem melodije crnogorske himne, daje ne samo okvir priči, nego potcrtava ritam predstave igrajući se i sa ritmom gledaočevog doživljaja.

Uz Dubravku Drakić i Željka Radunovića, koji svojom umešnom i zrelom igrom predstavljaju posebnu polugu koja povezuje skladnu glumačku konstrukciju, organizam koji gledamo na sceni složno čine: Branka Femić Šćekić, Božidar Zuber, Katarina Krek, Emir Ćatović, Pavle Ilić, Ivona Čović Jaćimović, Sanja Popović, Simo Trebješanin i Branko Ilić.

Na predstavu sam došla radoznalo, kao dete koje se sprema da doživi nešto uzbudljivo. Sa predstave sam otišla u jednom istovremeno povišenom i pribranom stanju, uzbuđena doživljajem ali ne euforična. Pribrana i obradovana izvrsnom igrom ansambla. Najjednostavnije rečeno hrabrost i posvećenost čitavog tima koji je radio na predstavi držala me dugo nakon pogledane predstave budnom.