O koncentracionom logoru kroz opersku umetnost: Nova produkcija „Pasažirka“ kompozitora Mječeslava Vajnbera u Bavarskoj državnoj operi

Evo, u osnovnim linijama, dramske radnje u ovom libretu.

Liza je putnica na transokeanskom brodu, zajedno sa svojim mužem Valterom, nemačkim diplomatom.

Oboje su srećni što iza sebe ostavljaju svoju domovinu Nemačku i time prošlost ratnih godina.

Njihova emigracija u Južnu Ameriku trebalo bi da bude prodor u novo vreme i novi život.

Ali tek što je brod iz luke isplovio, čini se da se nad bračnom idilom nadvijaju tamni oblaci: Liza veruje da je u jednoj saputnici na brodu prepoznala Martu, bivšu zatočenicu u koncentracionom logoru Aušvic.

Liza je jednako bila u Aušvicu, ali kao članica SS i redar u logoru.

Liza je ovu činjenicu Valteru prećutala.

Oni se sukobljavaju, ali ih jedan stjuart na brodu smiruje.

Ali misteriozna žena na brodu, za koju je Liza verovala da ju je prepoznala, zapravo je Britanka, ne Poljakinja.

Ipak Lizu u sve većoj meri sustižu sećanja: na njenu ulogu nadziornice i druge SS članove u logoru smrti, kao i na internirane i njihove patnje i nadanja, ali pre svega na Martu.

Ono što se među njima dogodilo sada je sustiže.

Konfrontacija sa prošlošću postaje neizbežna.

U Aušvicu

Lizini doživljaji lelujaju između događanja na brodu i sećanja na koncentracioni logor: komandant logora u Aušvicu želi da internirani logoraš Tadeuš, slavni muzičar, svira njegov omiljeni valcer.

Na pripremama za taj koncert on susreće svoju verenicu Martu.

Liza im dopušta zabranjene momente intime i očekuje zahvalnost za tu predusretljivost.

Ona im obećava da će im organizovati sledeće ”randevue”, da bi joj bili sasvim poslušni.

Ali Tadeuš insistira na nezavisnosti i odlučivanju o sopstvenoj sudbini po cenu da Martu više ne viđa.

Za sve to vreme uništavanje ljudi u logoru odvija se i dalje.

Logoraši suprotstavljaju uništavajućoj mašini Aušvica momente uzajamne empatije, ali se ne mogu oteti smrti.

Brutalnost i perfidnost logora prodiru svom snagom u Lizinu svest.

Stjuart na brodu mora da koriguje svoje tvrđenje: misteriozna putnica na brodu je ipak Poljakinja.

Ona bi mogla biti Marta.

Jedno veče sa igrankom na palubi broda se prepliće sa scenama koncerta u logoru: tamo Tadeuš pred očima komandanta logora počinje sa svojim otporom.

Umesto sa očekivanim valcerom, on počinje da svira Bahovu Chaconne.

Tadeuš će biti ubijen.

Marta se obraća potomcima: ”Ako jednoga dana vaš glas umukne, mi ćemo mi propasti.”

Liza neće dosegnuti spasenje.

Kao „Titanik“ i „Isijavanje“

Vajnberg je završio sa komponovanjem „Pasažirke“ (Putnice) 1968. a ona je kao opera scenski prikazana tek 2010. na ”Festivalu u Bregencu”, gotovo 15 godina nakon Vajnbergerove smrti.

To je bio pronalazak i internacionalna renesansa Vajnbergovog opulentnog muzičkog opusa.

Ona će kulminirati ovog leta na Salcburškom festivalu prvim izvođenjem ”Idiota” po Dostojevskom.

U minhenskoj inscenaciji „Pasažirke“ prema autobiografskom romanu Sofije Pozmiš, koja je umrla 2022, napravljena su skraćenja i libreto sa ruskog preveden na poljski.

To je bio omaž Pozmišovoj.

Postavku ovog dela su Jurovski i intendant opere u Hamburgu Tobijas Kracer od samog početka oslobodili realističke slike Aušvica u kostimima interniranih logoraša, kao što je to bio slučaj u drugim inscenacijama ove opere.

Umesto toga je trebalo da se asocijativni prostor u kome bi stvarnost i sećanje bili prožeti proširi.

Scenograf Rajner Selmajer je logor predstavio kao transokeanski brod na plovidbi za Južnu Ameriku.

Svi putnici se sećaju Aušvica, pri čemu i SS-kadar izgleda kao obični putnici.

U ovoj permanentnoj igri dvostruke vremenske ravni ulogu Lize pevala je Sofija Koh, koju je docnije glumila – najpre nemu i na kraju Lizu koja će progovoriti, Sibile Marija Dordel.

Ova dvojnica podseća na staru Rose iz filma „Titanik“ Džejmsa Kamerona.

Na kraju prvog čina će Liza urnu sa pepelom Valtera baciti sa palube broda u okean, da bi se i sama bacila u talase okeana.

U drugom činu je u flešbek sceni u trpezariji broda koja jednako podseća na scene u baru hotela u filmu „Isijavanje“ Stenlija Kjubrika.

Kontrastiranje dobra i zla

Kostimografija jednako potencira simbolizam vizuelnog kontrastiranja dobrog i zla: svi internirani su odeveni u crno, kao i Marta (Elena Calagova) i njen ljubavnik Tadeuš (Jacques Imbrailo).

I Vajnbergova muzika inklinira ovoj simbolici.

Dok su logoraši pozitivno predstavljeni, zločinci bivaju karikirani.

Oni igraju primitivne valcere i zabavljaju se u salonskoj muzici koja je sva prožeta džez-ritmovima uz ekscese brutalnog nasilja.

Vajnberg je ovakve kontraste mogao videti kod Šostakoviča u njegovoj operi ”Ledi Makbet iz Mzensa” ili u Alban Bergovom ”Vojceku”.

Vrhunac predstavlja Chaconne Johana Sebastijana Baha za solo violinu u sceni u kojoj će Tadeuš biti na mrtvo prebijen.

Sofija Koh, Elena Calagova i Imbrailo čini izvanredan trio.

Bavarski državni orkestar sa dirigentom Vladimirom Jurovskim je suvereno vladao ovom složenom partiturom, kao i izvanredan hor.

Nova produkcija je muzički homogena i predstavlja izvanredan uspeh.

Poseban kompliment zaslužuje režiser Tobijas Kracer, koji se latio ove kompleksne materije o koncentracionim logorima, za koje je dugo držano da su kao opere neizvodive.

Vajnbergova opera, i mimo skraćenja i dramaturških pojednostavljivanja, ostala je u minhenskoj verziji autentično svedočanstvo potresnog sižea i ekspresivne muzike koja taj užas i bol prenosi na nezaboravan način.