O laganju, pa još i lošem

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Poštovana redakcijo Danasa, te takodje poštvani kolega Pančiću, nije mi baš najbliskije da na komentar o komentaru, i to komenrtaru povodom književne večeri održane uživo dakle usmeno, otvaram polemiku. No, budući da sam optužena za laž a povodom citata istrgnutog iz konteksta večeri „Postoji li gay književnost“ održane u Centru za savremenu književnost Krokodil 13.9.2018, moram da odgovorim na komentar. Iako me to zaista – mrzi! O neadekvaatno kritičarskoj recepciji romana Brat D. Albaharija ja sam pisala još 2014. pa bi bilo mnogo zgodnije da se kolega Pančić osvrnuo na pisani tekst umesto na usmeno predanje. No svejedno. Pančiću je lakše da se pozove na reči koleginice iz „vremena“ nego da se potrudi i pročita ono što o savremenoj srpskoj književnosti imaju da kažu i oni koji nisu novinari već teoretičari i kritičari književnosti. Pančić u svojoj reakciji na tekst koleginice novinareke (ne na moje treči koje je lično čuo!) navodi odlomak svoje kritike koji navodi kao dokaz moje maliciozne i pri tom glupe laži. Možda bi trebalo prvo da porazgovaraa sa koleginicom o kontekstu mojih izjava no, opet, svejedno. Odlomak koji Pančić citira iz svoje kritike romana Brat napisan je asocijativno-metaforično, u jednom dosta slobodnom poetskom stilu te teško da bi većina čitalaca na osnovu ovakvog „dočaravanja atmosfere romana“ zaključila da se u romanu radi o ubistvu transrode osobe, i problematici ovakve manjinske pozicije u Srbiji. Pre bi zaključio da se radi o nekakvoj igri prerušavanja koja, iz nejasnih razloga, ima za posledicu tuču. Ali ne i tuču na smrt tj do smrti. Tim pre što se već citirana Pančićeva kritika završava sledećim pasusom:
   „Poželjno je iščitavati Brata izmedju ručka i večere, u blaženo anahrono pučkim Brionima (ništa, srećom, od njihove tranzicione postmodernizacije, kao u Albaharijevom tekstu), uz škembiće i gulaš, te zidarsko pivo ili špricer, ali ne baš ovih dana: zatvorili su ga surovi fiškali, na dve-tri nedelje, zbog neizdatog računa…Pa ti sad reci da se život ne takmiči sa književnosću…“(Vreme,br. 941 od 15. januara 2009.)
   Ukoliko Teofil Pančić smatra da je ovaj pasus ironičan i da njegova ironija dopire do čitaoca, objašnjavajući mu šta se zapravo u romanu dogodilo grdno se vara. Ovaj ironični poziv na ležerni pristup romanu i zemunskoj topografiji samo zavodi čitaoca na pogrešan put a Pančiću omugućava da ne kaže otvoreno o čemu je zapravo u romanu reč. Tim pre što ističe da roman Brat „spada u onaj ne-tako magistralni tok albaharijevog pisma…“. Dakle, po Pančiću, ili je reč o nekom skrajnutom putu Albaharijevog pisma ili o sporednoj i neutabanoj stazi pa hoće njome da šeta neka to čini izmedju dva obroka, rekreativno! Takoreći – neobavezno. Pa ako se, sedeći u starinskom aambijentu Briona, doseti da je surovi nacionalizam praćen dobro koordiniranim nasiljem kojim se diriguje po potrebi, a nekada i protiv transrodnih osoba, na snazi u Srbiji – onda dobro. Ako se ne doseti, nikome ništa, kritičar za to nije odgovoran. Uostalom kritičari nisu tu da nas informišu i zauzmu stav, niti da otvorenu kažu da roman Brat tematizuje ubistvo transrodne osobe na divljački način i u populističkoj atmosferi tranzicionih „Briona“ tj Srbije, nego da nam kažu gde je zgodno provesti vikend. Ukoliko je to u pitanju, i ukoliko je u pitanju opis menija beogradskih restorana, sve sa vinskom kartom i pivom pride, ja zaista ne znam ko bi bio bolji predstavnik književno-kritičarske scene u Srbiji od kolege Pančića u prikazu „ne-tako-maagistralnog“ albaharijevog romana Brat. Mi ostali, koji se u tu rekreativnost ne razumemo toliko, a i ne živimo u Zemunu, trebalo bi da dignemo ruke od svakog komentara i primedbi i da naručimo, za utehu, jedno zidarsko. No šta ako smo beznadežno neskloni alkoholu bilo koje vrste a škembiće i gulaš uopšte ne marimo? Možemo li imati ikakvo pravo da učestvujemo u onome što sada već izgleda kao monopol pisanja o savremenoj srpskoj književnosti na koji imaju pravo samo pojedini, odabrani po nikom znanom kriterijumu? Imamo li pravo da se ovaj tekst objavi kao reakcija na reakciju u časopisu „Danas“ ili će on završiti samo kao komentar, manje vidljiv i čitan, ako i kao komentar uopšte bude objavljen? Sve su to pitanja koja sebi postavljam dok pišem, pomalo uzaludan, odgovor redakciji jedinog dnevnog lista koji pažljivo čitam. Posle ovoga se pitam – nije li ipak bolje ne čitati ništa, kao što Teofil Pančić lepo sugeriše završnim pasusom svoje kritike o Albaharijevom romanu.