O letu žena-ptica

Prvi razlog seže duboko u njenu prošlost kada je videla (ili je umislila da vidi) kako se njena majka, u trenutku smrti, pretvara u pticu.

Drugi razlog zbog čega je Filio opterećena pticama leži u tome što i sama povremeno oseća bol ispod lopatica, što shvata kao početak sopstvene transformacije u pticu.

A treći razlog, koji se odnosi i na nju ali i na sve žene, nalazi se u činjenici što su sve one (ili gotovo sve) iskreno žudele da postanu ptice i da pobegnu sa ostrva.

Ko su te nesrećne žene-ptice sa ostrva?

Gde se nalazi i šta predstavlja to ostrvo s kojeg se ne može pobeći?

Filio, opisujući ostrvo, kaže da je svesna koliko je sve vrlo čudno i neobično na njemu: „Među ljudima smo, drugačijim i nekako mi tuđim, koji žive neki nepoznat mi život i gde se odvijaju stvari po nekom drugačijem poretku koji mi deluje tuđ i opasan.“

Ime ostrva i njegova lokacija nisu navedeni u romanu.

Ostrvo čine „dva grada, jedan dole, gde se završava pesak, kao da je u ponoru, i uz more, i drugi gore, među pticama, kao da stražari. Izgledali su kao da ih je neko zatekao u svađi i nikada ih nije pomirio.“

U Gornjem gradu žive samo žene i deca, kojima vladaju tri jednako nasilne i zle Kate, Mara i Lukrija.

U Donjem gradu, koji se prostire uz obalu, žive samo muškarci.

Život na ostrvu kontroliše komandant straže sa svojim potčinjenima; zapravo, pravi gospodar ostrva, koga nakon smrti nasledi ćerka, živi na kopnu i odatle despotski uređuje život na ostrvu.

Muškarci i žene žive i rade odvojeno: žene brinu o garderobi svih muškaraca kao i o hrani, peru i kukičaju, a muškarci love ribu i prerađuju je u fabrici.

Jedino mesto gde muškarci i žene mogu da se sreću jednom nedeljno jeste crkva.

Muškarci i žene se susreću i tokom noćnih poseta.

Muškarci: stari i mladi, slinavi i odvratni ili snažni i nezgrapni koji se valjaju po devojčicama i ženama koje su dobijali prema velikom rasporedu!

Žene: bez ponosa i stida, neme i strpljive, pognutih glava, koje čekaju muškarce koji su im bili određeni, žene koje su rađale decu začetu tokom noćnih poseta, žene koje su nemilosrdno praznili, ako su to zahtevali neki važni ljudi na ostrvu!

Gornjim gradom vladaju slutnja, strah i nemir, a Donjim gradom tišina.

Roman Berte Bojetu govori o ženama koje su htele da postanu ptice, da dobiju krila i da pobegnu s ostrva na kom vladaju besmisleno surovi zakoni.

Žene na ostrvu su poput zakasnelih ptica koja gledaju iz ljuski jajeta, unapred se radujući trenutku kada će – zbog bezumlja i gneva, zbog poslušnosti i neposlušnosti – napustiti ostrvo, čak i pored saznanja da svakog trena mogu poginuti ili završiti u zatvoru.

Neke od njih će i otići sa ostrva na ovaj ili onaj način.

Međutim, većina onih koje nikada nisu probale da polete, jer nisu imale hrabrosti da rašire krila, znale su da su i u njima nastanjene ptice.

Roman „Filio nije kod kuće“, pre svega, svedoči o hrabrosti unesrećenih žena da se suprotstave onima koji vladaju kažnjavanjem i podređivanjem.

Hrabrost i upornost, bez obzira na ličnu žrtvu, nisu ih mogli slomiti, jer je njihov cilj bio da postanu pukotine koje će srušiti zidove koji ih odvajaju od slobode spoljnjeg sveta.

Ovo je roman koji, i pored svih opisanih svireposti i bestijalnosti, pokvarenosti i nehumanosti, destruktivnosti i tragičnosti, fatalizma i besa, podstiče nadu u trijumf duha i vere.

Napokon, optimizam je sakriven već u naslovu: Filio nije kod kuće.

Filio se više ne krije ni iza kakvih zidova.

Filio je slobodna žena.

Filio je žena-ptica.

Autor je pripovedač i romansijer. Njegovu novu knjigu priča „Crna Anđelija“ objavio je Arhipelag.