O lipanjskim gibanjima, s nežnošću i ironijom

Pozorišna predstava Ane Miljanić „‘Autentična tumačenja’: ’68 – činovi prepričavanja“, nije istorija, nego istoriografija – sredstvima pozorišta. Ona, naime, nije dramsko ovaploćenje nadahnuto revolucionarnim pokušajem iz juna 1968. godine, nego diskurzivno, ako hoćete postdramsko, njegovo tumačenje, tačnije, a na to i upozorava podnaslov predstave (ovde i u svojstvu njene žanrovske odrednice): prepričavanje.

Upotrebljen je i, hronološki, akribično razvrstan obiman istorijski tekstualni i video materijal, sa brojnim svedočenjima učesnika i svedoka „lipanjskih gibanja“. Pavle Čemerikić, Milutin Dapčević, Vladislava Đorđević, Rok Juričić, Aleksandar Kecman, Nikola Malbaša, Nataša Marković, Sanja Marković, Milutin Milošević, Marija Opsenica, Miloš Timotijević i Đorđe Živadinović Grgur, dvanaestoro glumica i glumaca, gotovo tri sata, bez pauze, citira brojne izjave onih lica, još uvek dobro poznatih javnosti ili potpuno zaboravljenih, o kojima govori, ili ih, pak, povremeno, u starom mimetičkom dramskom maniru, predstavlja, govoreći u njihovo ime, kao da su sami oni, sad živi ili mrtvi, pred nama.

Sve ličnosti te daleke ’68. ovde su, pred nama, od Vlade Revolucije Mijanovića i LJubiše Ristića, Zagorke Golubović, Svetlane Slapšak i Borke Pavićević do Miloša Minića, Svetozara Vukmanovića Tempa i Josipa Broza Tita, od Steve Žigona i Borislava Mihailovića Mihiza do učesnika LJetne filozofske škole na Korčuli, Herberta Markuzea, te meteorske, mentorske ikone pobune na univerzitetima u SAD, a ovde je, dakako, i amblematična, sveta Ulrike Majnhof, koja, kao kob nezadovoljenih razloga ove pobune, dolazi kao fantom slobode (odlično inkorporirana scena iz drame Biljane Jovanović).

Pred nama se, dakle, in vivo, u pozorištu, otvara poglavlje istorijske čitanke o ’68, iscrpno, sa svim presecima skupova značenja u kontekstu. Predstava je, dakako, poučna, i bilo bi dobro da se igra pre svega pred studentskom publikom, za studentsku publiku.

„‘Autentična tumačenja’: ’68 – činovi prepričavanja“ nije polemička predstava. To znači da ona u sebi, iako o njoj govori, ne izražava niti podstiče volju za pobunom. To je istoriografska predstava koja, bez erosa, popisuje i izgovara fakte pobune. Ona ne ispostavlja radikalni zahtev za raskidom s postojećim, iako ga, sa ove vremenske distance, ne bez ironije, identifikuje. Ovo, dakle, nije šezdesetosmaška predstava o Šezdesetosmoj.

Uprkos momentima ironije, među kojima se nalaze i dva veoma nezgrapna – kad se persifliraju Žigonov, inače maestralni, Robespjerov govor iz Bihnerove „Dantonove smrti“, koji je izveo pred pobunjenim studentima u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, te Markuzeov tekst – ovo je jedna melanholična predstava. Tu melanholiju snažno sugeriše i muzika kompozitorke Anje Đorđević. Ova melanholija najbolje odražava ne samo odnos nove generacije, onih koji su sada vršnjaci nekadašnjim bundžijama iz ’68, prema staroj revoluciji u pokušaju, nego i, načelno, odnos prema samom biću revolucije danas i ovde: melanholija javni događaj uzima kao ličnu istoriju.

U skladu s tim i takvim retrospektivnim pogledom ove predstave, s tim melanholičnim njenim detaljnim prisećanjem na jedno burno proleće, koje još samo preživelim učesnicima greje stare kosti, Branko Pavić načinio je izvrsnu scenografiju, koja se danas sve češće, politički korekturno, naziva „vizuelnim identitetom predstave“ (čime se, pretežno nesvesno, higijenski uklanja sav onaj mrak, prašina i težaštvo pozorišne radionice i pozorišnih umetnika, koji bi morali i dalje znati da se zovu radnicima u pozorištu), kao da u taj „vizuelni identitet“, pre i posle svega, ne spadaju lica učesnika.

Velim, briljantna je Pavićeva scenografija: dva, paralelno podignuta, prozirna zida od mekog materijala, čine koridor kao svojevrsnu orhestru, povremeno, između dve suprotstavljene video projekcije, dakle, u duploj ekspoziciji. Minimum sredstava – maksimum utiska. S one strane – nalaze se tribine koje su, takođe, prostor za igru. S ove strane – nalaze se tribine, na njima smo mi, građani i građanke koji gledamo ovu predstavu.

Kao ključnu scenu, čistu posvetu ’68, ujedno i najlepšu, izdvajam onu u kojoj se najpre emituje video snimak, na kojem vidimo decu da se igraju „partizana i Nemaca“ u prostranom, kaldrmisanom dvorištu CZKD-a, pa kad se „poubijaju“, eto ih, uživo na sceni, među nama, gde, u dadaističkom maniru, ili kao da je, tih šest malih lica, ispalo iz nekog Harmsovog igrokaza, u razgovoru s glumcima, kažu da su se tamo, u dvorištu, igrali i poubijali godine 1968, a da su sve to snimili 2018. Ta scena na najbolji mogući način izražava bit one želje ’68, koja je istaknuta parolom „Budimo realni, tražimo nemoguće“, jer je to, uistinu, jedan nadrealistički program, kao što je nadrealistički i Manifest Komunističke partije.