O mladosti i samosažaljenju: Preporučujemo vam dva sjajna nova albuma

Idem – Poyyy

Dođe neko vreme u životu svakog tridesetogodišnjaka kad se zapita “dokle više ovako”. I ovo „tridestogidšnjak“ sam ih (nas) dobro častio. Generacije pre su mnogo ranije stavljane pred granicu, kad bi rešile da banebumbarovski postanu odrastao čovek, muškarac, muž, otac.

Ovo je jedna od osnovnih tema koja zaokuplja svakog poštenog mlađeg i starijeg milenijalca, ali i jedan od glavnih motiva albuma “Poyyy” zagrebačkog kantautora Antuna Alekse, koji peva i svira pod umetničkim imenom Idem. Antun je deo mnogo veće krovne organizacije i ekipe koja se nalazi pod imenom „Jeboton“, ali i sve popularnijeg i većeg regionalnog benda Porto morto u kom pored uloge drugog ili trećeg vokala svira i trombon. Na svom prvom solo albumu deluje da svira sve sem ovog omiljenog duvačkog instrumenta. Ali odaje poštovanje nekim drugim duvačkim radnjama koje nisu sviranje.

Tamo gde se njegov matični bend bavi izučavanjem i dekonstrukcijom pop muzike sa ovih prostora, Idem nema nameru da bude previše pametan za svoje dobro. Za manje od pola sata koliko traje album, on isporuči nekoliko malih, nenametljiv pop himni, koje upravo svojom nepretencioznošću osvajaju.

Možda je zbog geografije, ali podsetiće Idem na čuvenu zagrebačku grupu Animatori, ali zbog tema, stasa i akustične gitare koja vrlo brzo pređe na distrorziju i skoro pa pank ritam, podsetiće na imaginarni bend iz filma „Scott Pilgrim vs The World“.

Izlasci kad im vreme nije (Nikad ne idem van, Žujice), neminovni raskidi veze (Potopi ovaj brod) ili neminovno odrastanje iako dečačaka iskra još uvek gori i stoji postojano u vama (Par puta godišnje) u drugim rukama bi stvorile oporije, i bolnije pesme za razmišljanje i kontempliranje. Idem nije taj lik i njegove pesme su krajnje optimistične (čak i kad to vešto sakrivaju), prepune humora, duha i šarma.

A taj šarm je u startu naglašen imenom samog izdanja. Ovo „Poyyy“ je vrlo dobro poznato svima onima koji koriste dvojezičnu ili više jezičnu tastaturu, i kako jedan običan pozdrav može da postane nečitljiva fraza koja je u godinama koje su prošle, dobila identično značenje kao i ono regualrno poz.

Antunova prva mladost nestaje, ali opušteno, barem muzičari na ovim prostorima imaju uvek pravo na drugu i treću.

Sufjan Stevens – Javelin

Sufjan Stivens je Stiven Patrik Morisi novog doba, s obzirom da niti lepšeg čoveka koji može da se pohvali svojim ljubavničkim stažom, ali niti više tuge, nesigurnosti i zapitanosti. Na svom novom albumu „Javelin“, Sufjan se ponovo prepustio svojoj tužnoj i iskrenoj istinitoj priči.

Pre samog albuma, tačnije u aprilu mesecu preminuo mu je dugogodišnji partner, kojem je i posvećeno ovo izdanje, a samo snimanje je obeležila njegova bolest, jačanje Gilan Bare sindroma, nakon kog je izgubio moć hoda, i zbog čega danas ponovo uči da se kreće.

Kao i u prethodnim slučajevima, kad je verovatno njegov najbolji album „Carry and Lowell“ obeležila smrt njegove majke, kao i druženja sa očuhom, tako su i ovde, depresivni, gotovo „kitchen sink“ momenti obeležili i album „Javelin“. I zaista, slušajući ga, ako ste zaista veliki fan ovog kantautora, moći ćete da proživite sve ono što mu se desilo kroz tekstove i melanholiju.

Međutim, muzički, Stivens je rešio da ode u potpuno drugom smeru. Melodije su poletnije i optimističnije, kao da nude nadu nakon turobnih slika (samo)sažaljenja. Nakon jednostavnih početaka, u drugom delu pesama nas dočekuje tornado katarzičnih emocija koje orkestarski dolazi u prvi plan, i to je ono što ovaj album izvlači iznad proseka već viđenog valjanja u tugi i čemeru.

Muzički, još uvek je u istraživanjima, s tim što je kao nekad akustičnu gitaru, danas potpuno je prigrlio ambijentalnu elektroniku kao svoje glavno oružije. Ipak njegova pop duša i senzibilitet ga zaustavljaju u eksperimentima, i ma koliko bilo teško sa ovakvim temama, i približavaju ga široj publici.

Na kraju sve boli i patnje, Sufjan uči ponovo da hoda (metaforički i bukvalno) a ova ploča su prvi stameni koraci koje je izveo.