O muškosti: Prvi vestern Pedra Almodovara “Čudna strana života” s Itanom Houkom i Pedrom Paskalom stiže u bioskope

Almodovar koji je transformisao pejzaž španske i svetske kinematografije svojim prepoznatljivim opusom, ovoga puta odlučio se za žanr vesterna .

U najkraćem, ovo  filmsko ostvarenje, koje je premijerno prikazano u Kanu prati čoveka srednjih godina koji jaše kroz pustinju.

Njegovo ime je Silva (Pedro Paskal). On odlazi u posetu šerifu Džejku (Itan Houk), starom prijatelju i ljubavniku, kojeg nije video 25 godina. Ali nakon jedne noći strasti, novi dan će izneti na videlo druge razloge za njihovo ponovno okupljanje.

Stručnjaci  film i prvi Almadovarov vestern opisuju kao raskošnu odu ovom klasičnom žanru a  Almadovar ističe  da je o ovaj film o muškosti.

„Poslednji san“ – Almodovarova autobiografija

„U suštini, film govori o muškosti”, istakao je Almodovar,   poznat po svojim prikazima fluidnosti rodnih identiteta i seksualnosti, a iznad svega kritici patrijarhalnih i konzervativnih tradicija.

U Hrvatskoj   je inače,  ubrzo nakon španskog izdanja, objavljen prevod dugoočekivane  autobiografije Almodovara.

Od Almodovara su inače više  puta tražili da piše autobiografiju ali nije pristao, jer, kako je rekao,  – „ježi se od  pomisli na knjigu koja bi cela  govorila o njemu“.

Ipak, „Poslednji san“, knjiga  je nalik autobiografiji, u kojoj ima autobiografskih zapisa,  isprepletane fikcije s autofikcijom, a čitalac  lako i jasno osjeća da je to Almodóvar, piše Jutarnji list.

To je,  onaj  Almodovar iz  filmskog kadra koliko i na papiru –  čovek koji se formirao u otporu prema katoličkom vaspitavanju  i školstvu, licemerju velikog dela klera, pronicljiv posmatrač  ljudskih duša o kojima pripoveda pronalazeći specifičan rakurs, s notom almodóvarskog humora, ta zbirka priča, koja se krajem leta pojavila u španskim  knjižarama, ovih je dana objavljena i u hrvatskom izdanju,.

Na stranicama ove knjige Alodovara  piše o mladalačkoj  teskobi, strahu da će ostati da živi zarobljen na selu, potrebi za begom u Madrid..

S godinama, primećuje, postao je  ozbiljniji, mračniji, manje samouveren, sve nesigurniji, sve strašljiviji, ali to su emocije iz kojih crpi i nadahnuće.

Dokaz su tome i filmovi koje je snimao, pogotovo oni koji nastaju poslednjih godina, piše Jutarni list.

Napravio je dvadeset i dva filma, a u životu se, barem zadnjih godina, kaže za sebe Pedro Almodóvar, pomalo  dosađuje, što smatra poražavajućim

Ne gradi nova prijateljstva, stara je odavno zapustio, na pozive i poruke često ne odgovara.

„Moja samoća posledica je toga što sam se bavio isključivo i samo sobom. I malo-pomalo ljudi su nestali.“

Ima dana, pogotovo oko Uskrsa i Božića, kad ta samoizabrana samoća pređe u usamljenost, postane ogromnit eret, tera u teskobu. „… nije važno što sam se već navikao, što sam stručnjak za samotnost.“

Od samotnosti i usamljenosti brani se radnom, stalno piše nove scenarije, radi na filmovima.

„Zato moram neprestano biti u procesu stvaranja filma, ali čak i u ovom trenutku, s tri predstojeća projekta, uvek ima neradnih dana, nastupi đavolski  Veliki vikend, kad sva moja aktivnost naprosto stane jer ljudi u mojem studiju ne rade, o oni retki prijatelji, pa i moj brat, odlaze iz Madrida.“

Opisuje Madrid na Veliki petak, dan je kad ne može pobeći u posao, vreme koje nema s kime deliti, potiskuje potištenost, odeva se, prisiljava izaći iz kuće. Pola sata hoda gradom, posmatra ljude, sat broji korake, odustaje nakon 2,5 kilometra jer oseća bol u leđima.

Dok luta gradom primećuje parove, heteroseksualne i homoseksualne, koji udvoje ćute. „Uvek me impresionira ćutanje  udvoje.“, zapisuje.

Ponešto kaže i o vlastitoj klaustrofobiji. Kao i o tome da nije od onih koji veruju da čovek u nekom trenutku mora prihvatiti vlastiti usud, bio dobar ili loš.

Dok piše, dok radi na scenarijima, pomaže povremeno kretanje. Šetnja. Ustane  od pisaćeg stola, ode da  provetri  glavu,  zna da mozak neće stati, naprotiv,  razmišljaće jasnije, pisaće bolje.

„Moj um nastavlja da piše  dok šetam. I stvarno, jednom sam za vreme  takve  jedne šetnje bio krajnje drzak kad mi je neko prišao da  nešto kaže, a ja sam se izvinio  rekavši: ‘Oprostite, ali upravo pišem.‘“

________________________________________________________