O novim filmovima Jiržija Skolimovskog, Rubena Ostlunda i Kristijana Munđijua u Kanu

Ovo naše sivo magare, sa belim flekama oko očiju, prvo otkrivamo u cirkusu, gde ga devojka sa kojom nastupa, pazi, mazi i čak mu sprema i kolače od šargarepe.

No, njihovo prijateljstvo i saradnja ne traju dugo.

Zbog onih koji protestuju protiv korišćenja životinja u cirkusu, ona je prinuđena da ga pusti i magare kreće u bekstvo.

Na tom putu, EO doživljava razne avanture i susrete – od toga da ga koriste da vuče zaprege železa; da ga zloupotrebljavaju na jednoj ergeli; da je predmet nečuvenog nasilja koje jedva preživljava, do toga da slučajno postaje i maskota jednog lokalnog fudbalskog kluba.

Sticajem okolnosti EO se spasava sa puta za klanicu i konačno pridružuje krdu krava, gde se oseća bezbedno.

Nakon sat i 26 minuta izaći ćete iz dvorane totalno opčinjeni tom ludom avanturom.

Van vizuelne lepote nestvarnih pejzaža i psihodeličnih scena, propraćenih čudesnom muzikom, koju je potpisao Pavel Mikjetin, naše magare EO, u svakoj sceni, svojim prisustvom, pogledom, mukom, ukazuje na ljudsku spremnost da sve uništi.

Zgazi.

Smrvi.

EO je iznad svega pledoaje za očuvanje prirode i zaštitu životinja.

A i lep omaž Bresonu i njegovom filmu „Au hazard Balthazar“.

U Kan je posle dugo vremena stigao i Ruben Ostlund, koji je 2017. osvojio Zlatnu palmu za „The Square“, efektnu i dopadljivu satiru o svetu savremene umetnosti.

Ovoga puta, Ostlund nastavlja da se bavi savremenim problemima, usmerivši svoj fokus na svet mode, luksuza i bogatstva.

“Postao sam zainteresovan za svet modne industrije i shvatio da lepota može biti novac. Ako ste rođeni lepi, to vam može pomoći da se penjete stepenicama u društvu i pravite karijeru, čak iako nemate novca ili obrazovanja. Sama lepota vam može pomoći da napravite uspeh. Mislim da su mnogi od nas odrasli sa roditeljima koji su nas učili da ‘izgled nije važan’. No, evidentno je da mi živimo u svetu, gde je izgled izuzetno važan, a danas, u svetu digitalnih slika, čak mnogo više nego ikada ranije”, kaže on.

Radnja je smeštena na luksuznoj jahti, gde su – Jaja i Karl, par poznatih i slavnih manekena pozvani na luksuzno krstarenje za super bogate.

Na brodu se susreću sa engleskim parom koji se obogatio trgujući oružjem (odnosno, kako oni kažu –“robom koja je danas najpotrebnija demokratskim društvima”); jednim ruskim oligarhom, u pratnji dve dame, koji je kralj tržišta đubriva; jednim genijalnim informatičarem, itd.

Sav taj super imućan svet je pažen i mažen od brojne posade, pod komandom kapetana Smita (Wooly Harrelson), američkog mornara, alkoholičara i kako se već da i očekivati čoveka marksističkih uverenja.

Dovoljan znak da će atmosfera i suživot na brodu biti burni, kao i more kojim plove.

Putnici se polako ogoljevaju – tašti maneken ima problem, jer nije lako prihvatiti da muški manekeni zarađuju tri puta manje od svojih koleginica, sve vreme se zalažući za jednakost polova; ekscesni zahtev bogatog putnika da tegla Nutele bude isporučena helikopterom; naredba euforične dame da se i kompletna posada skine i kupa zajedno sa putnicima, jer njeno geslo je da smo svi mi, uprkos razlikama u bogatstvu, jednaki; itd.itd.

Naravno, kao što se moglo i očekivati u ovoj radikalnoj satiri, dolazi do oluje i svi završavaju na pustom ostrvu, bez hrane i vode.

Niko od putnika ne zna da zapali vatru, niko da očisti ribu i spasenje dolazi od čistačice toaleta sa broda, koja im pruža pomoć.

Nakon puna dva sata i 30 minuta, ovaj kralj ritma i zapleta potpisuje jednu komediju, bez trunke predaha, koja provocira isto toliko na smeh, koliko i izaziva mučninu, upirući prst tamo gde najviše boli.

Ispaljujući rafale i podstičući diskusiju na temu nejednakosti, suludih bogatstava, društva u kome izgled i pare caruju, itd.

I to kroz usta otkačenog kapetan koji svojim putnicima citira Marksa, Lenjina, Čomskog, kako bi denuncirao njihovu pohlepu, njihov egoizam, njihov nedostatak društvene svesti, izbegavanje plaćanja poreza, itd.itd.

Kao i u „Skveru“, samo ovde mnogo ogoljenije, eksplicitnije, otvorenije, Ostlund na veoma brutalan način, bez trunke rafinmana i suptilnosti kritikuje svet nepravdi u kome živimo.

Ovaj film će verovatno imati uspeha, ali je velika šteta što je u jednom trenutku ovaj talentovani reditelj, totalno skrenuo u trivijalnost i cinizam i od nečega što je obećavalo da će biti ubitačna satira, napravio jednu šaradu, koja nažalost umanjuje značaj i lepotu prvog dela filma.

Čini se da Rumun Kristijan Munđiju ne ume da napravi loš film. NJegovo poslednje delo „RMN“ koje smo upravo videli u Kanu izvesno nije njegov najveći film, ali je uverljiva i upečatljiva psihološka drama o ksenofobiji koja obeležava svet u kome živimo.

Radnja je smeštena u multietničkoj regiji Rumunije – Transilvaniji, u kojoj Rumuni, etnički Mađari i Nemci, žive već nekoliko decenija u relativnoj slozi i miru.

Budući da je veliki broj ljudi napustio Rumuniju, da bi se zaposlio u zapadnoj Evropi gde je našao bolje plaćene poslove, u malom mestu u Transilvaniji imaju problem da nađu radnu snagu za novu, modernu hi-tech pekaru, koja posluje uz EU pomoć.

Budući da se na konkurs za upražnjena radna mesta niko nije javio mesecima, uprava pekare rešava da zaposli prvo tri, a potom još dva čoveka iz Šri Lanke.

Nakon obavljenih provera, formalnosti i zdravstvenih pregleda, stranci stižu i kreću uspešno i savesno da rade.

No, to nailazi na reakciju lokalnog stanovništva, koje se protivi prisustvu stranaca i prestaje da kupuje hleb koji oni prave.

Drama dostiže svoju kulminaciju na sastanku u gradskoj većnici, koja postaje pozornica najstrašnijih izliva rasizma, ksenofobije, paranije.

Gde svako mrzi svakoga i gde je u dobroj meri odijum upućen i EU.

Cela ova atmosfera i storija se prepliće i sa sudbinom glavnog junaka, lokalnog stanovnika, koji se nakon dve godine rada u jednoj mesari u Nemačkoj, upravo vratio u svoje mesto, nakon incidenta u kome ga je poslodavac nazvao Ciganinom.

No i pored njegovih poslovnih, porodičnih i intimnih problema, film počiva na sukobu lokalnog stanovništva i radnika iz Šri Lanke.

Ovaj film, koji je napravljen u uobičajenom nepretencioznom maniru Munđiua, i pored malo konfuzne priče o glavnom junaku, delo je sa snažnom poentom, koje apsorbuje i budi gnev i strah.

I pitanje gde svet ide?

Mračna slika netolerantnosti i netrpeljivosti u ovoj ruralnoj sredini, nažalost nije usamljen slučaj, već je prisutna širom Evrope.