Već na najavu serije Tajna vinove loze slatko smo se ismejali.
„Intimna saga obavijena tajnama“, pisalo je. Intimnim tajnama vinove loze? A nije u obrazovnom već u igranom programu!? Odmah smo posumnjali da je u pitanju projekat Saveza vinara i vinogradara Srbije na podizanju vinske kulture vaskolikog biračkog tela – naučiće da se vino ne pije iz čaše za vodu; da se čep omiriše čim ga izvadiš iz boce (pod uslovom da nije onaj od PET ambalaže); šta znači vino na nosu, a koliko je važna duga završnica… Ono, folirajte se o vinu, pa posle možda nekad i zabasate u prodavnicu pa kupite buteljku.
Onda pročitamo da „narativ prati priču“ (sic!?) o dve vinogradarske porodice, jedne sa severa, iz Subotice, druge s juga Srbije, iz Negotinske Krajine. Ono jeste Negotin južnije od Subotice, ali je i dalje u Istočnoj Srbiji, i to severnom delu! No, ostavimo geografiju…
Kako god, to čudo mora da se gleda. Pa, da krenemo redom, po vinarskim stavkama:
Kad ti matori dolazi iz zatvora?
Glavni muški akter priče, takozvanog narativa, najavljen je u trejlerima kao tajkun, što među običnim svetom uglavnom ima veoma negativnu konotaciju, miriše na mutne radnje kojima je bogatstvo stečeno. Međutim, naš junak je netipičan tajkun, takoreči ni „T“ od tajkuna – nežna dušica, poštenjačina, zaljubljenik u vino, prilježan, radan…
Ne lezi vraže, već u prvoj epizodi, na primedbu žene-zmijurine da on ni za sendvič nije imao dok mu njen otac nije dao novac da zavrti biznis, naš jeste tajkun/nije tajkun sarkastično odgovara: „E, kad ti se matori vraća iz zatvora?“ S obzirom na to da kod nas tajkuni nikada ne idu u zatvor, te tast pouzdano ne leži sedam godina za običan privredni kriminal, šta je naš junak onda? Po svoj prilici oportunista, tipičan čovek iz naroda, takoreći.
Glavni ženski lik, lepa Vlajna iz Negotinske Krajine, mala je vinarka u dugovima. Dakle, takođe žena iz naroda. Kolika je ona oportunistkinja videćemo. Ali, odmah se vidi da su ko stvoreni jedno za drugo. Još kad ih vino spoji!
Biznisi na vašaru taštine
Prilika da se našim junacima putevi ukrste pojaviće se na BeoWine Fair, ako se dobro sećamo beše 2018, tada je tamo neko nešto snimao.
Njegova velika vinarija na štandu minimalistički dizajniranom za sve pare, ali maksimalističke površine, predstavila je tu jednu jedinu etiketu, neku Stelu-šta-ti-ga-ja-znam, svog favorita za tu godinu, šardone namenjen francuskom tržištu, i očekuje se samo još francuska trgovačka delegacija. Dok ona ima astalče s karo stolnjakom i babinom korpom u kojoj se šćućurila takođe samo jedna etiketa, Bagrina iz dedinog malenog vinograda.
Već ovo je dovoljno da izazove tužni osmeh na licu svakoga ko iole poznaje vinsku scenu, a kada saznate da je on, ozbiljan i uspešan vinar, napravio stotine hiljada boca šardonea za francusko tržište, onda to više deluje budalasto nego smešno. S druge strane, sirota udovica iz Negotina sa jednom etiketom, nastalom u nekoliko velikih drvenih bačvi, za tri života da se zaduži ne bi imala para ni za ono astalče s kariranim stolnjakom na Beogradskom sajmu!
Šta je najbolje vino?
Bilo kako bilo, ona njegov šardone na sajmu nije probala, ali je zato on probao njenu bagrinu. I pao mrtav! Toliko je pao mrtav da ga je ponudio i francuskim trgovcima koji su prethodno ladno odbili njegovu Stelu-šta-ti-ga-ja-znam. Pa su i oni pali mrtvi na bagrinu, odmah kupuju sto hiljada litara, ne pitaju pošto je! Oduševljenje bagrinom sirote male Vlajne nastavilo se i na severu Bačke i svi koju su probali vino (pretpostavljamo i oni iz one jedne jedine flaše koju je tajkun kupio na sajmu) imali su samo da kažu: „Ovo je najbolje vino koje sam u životu probao/la!“ Što prosečnog TV gledaoca momentalno navodi na pomisao: „Moram da probam tu bagrinu!“
Malo boljim poznavaocima vina misli će krenuti u drugom pravcu: „Šta je uopšte najbolje vino?“ Pa to ne postoji! Kao što ne postoji ni najbolja knjiga, najbolji film, slika, sarma. Postoje loša, dobra i jako dobra vina, kao i loši, dobri i jako dobri poznavaoci vina.
Inače, famoznu bagrinu probali smo tek par puta po nekim vinskim manifestacijama. Zajednički sud je da je to dobro i zanimljivo vino, pitanje je da li bi ga sledeći put prepoznali na slepo. I nismo pali mrtvi, nikad, hvala na pitanju.
Vino se pravi u vinogradu
Nagledali smo se, barem u ovih prvih nekoliko epizoda, prekrasnih vinograda, a i šire, od kad su dronovi najzaposleniji članovi filmskih ekipa. Kad se kamera prizemlji, vinogradi u Negotinskoj Krajini imaju drugačije drvene naslone, trava do kolena, za potrebe snimanja sve je zavučeno do poslednjeg zaperka, o čemu brine vešta vinogradarka. Tajkunski vinograd na Palićkom vinogorju izgleda kao da je nasilno zadenut na golf teren. Sve pod konac, od travice do svakog grozda. O tome brinu zaposleni obučeni u crvene uniforme, nove i neobično čiste, nisu nasleđene od radnika nekadašnjeg Jugopetrola.
Moguće da je to stvarno razlika između severa i istoka Srbije, ali zabunu pravi nešto drugo. Vreme je oko berbe, neki malo hladniji septembar, reklo bi se po odeći glumaca, po tome što je na fakultetima ispitni rok, a krunski je dokaz to što dronovi beleže razbacane gajbe po vinogradima, i jednim i drugim, neke i pune. Pa čak i ako je moguće zamisliti da se berba u nekim „tajkunskim vinogradima“ odvija tako neprimetno po svakodnevni život familije, a nije moguće, na malenom imanju u Negotinskoj Krajini mora vladati opsadno stanje.
Međutim, naši vinari se smucaju po sajmovima, vozaju tamo-vamo na razdaljini od 450 km oko nekakvih ugovora koji će se realizovati najranije na proleće! Niko ne pominje ribanje kaca pinterskom sodom ili kerherima s vrelom vodom i skupim ekološkim preparatima, nabavku enološkog materijala, opsesivno zveranje u vremensku prognozu, pregovore s nepouzdanim beračima, nervozu, prepirke… Naše skromno vinarsko iskustvo je da smo od avgusta do kraja oktobra u stanju ozbiljnog nervnog rastrojstva. Blago glumcima, oni samo čitaju scenario.
Ništa bez struke
U jednom delu „narativa priče“ dolazimo do toga da tajkun ubeđuje negotinsku vinarku da je važno imati enologa i u okviru ugovora o saradnji šalje joj ekspertkinju koja je enologiju studirala u Francuskoj, u Parizu, mada mi Pariz ne deluje kao pravo mesto za studije tehnologije vina, excusez mon français. Elem, mlada ekspertkinja ulazi u vinograd, ubere jedno zrno grožđa, pojede ga u slast i mrtva ozbiljna pita: „Mmmmm! A kako izvlačite ove fenomenalne cvetne note?“
Dobro, još je nismo videli na delu u pimnici, ali smo iz usta glumaca čuli mnogo replika u kojima su se kotrljali stručni termini koji se ne mogu naučiti na vikend kursevima za somelijere. Nekakav stručni konsultant očigledno je postojao. Problem je izgleda što mu nisu dali da pročita konačnu verziju scenarija, tako da su termini razbacani okolo bez reda i smisla. Nešto kao: „Odnos sumpora i kiselina odlično je usklađen sa teroarom u ovo doba godine, kad tanini nabujaju!“ Preterujemo ali tako nekako zvuči.
Na kraju, da pomenemo još jednu struku koja nije vinarska, ali je prilično iritirantna. Naime, na špici se uredno pojavljuje konsultant za scenski govor koji očigledno nije dovoljno proputovao po Srbiju. Tako navodni Bačvani govore čuburski bački dijalekt, što je najupadljivije kada treba da se upotrebi tu i tamo neki autentični vojvođanski izraz, ono, kad se scenarista seti ko su mu i odakle likovi. Istovremeno, „oni južnjački likovi“ iz okoline Negotina trude se malo više ali dalje od Kruševca nisu dobacili. Ni u tekstu, u dikciji još manje.
Da zaključimo, na čistom dijalektu „od tam“: „Ne biva rabota, filmadžijo, kad se ne razbiraš u takvojto.“
Tekst je objavljen na portalu vino.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
