O porodičnom cirkusu

U tom snolikom spisku je i pesma Mija Raičevića koja nije posvećena pesniku romana Bašta, pepeo. Nije, a jeste u slavu Danila Kiša. To je pesma O porodičnom cirkusu.

U prologu cirkusa je otac. Otac hoće biti surov da bi plemenit bio. Stavlja dečaku žar na dlan, kao crno seme narcisa. Žar kao veliko zaveštanje mladom pesniku.

Narcis Miodraga Raičevića je opravdan, olimpijski narcis jer zna da je od detinjstva ostao samo torzo, a on stihom privlači lepotu i dostojanstvenost izgubljenog ostatka. Opravdan jer zna da reč na nepcu pre od snega čvrsne. Opravdan jer zna ako je nebo boje višnje onda je ulica modroplava.

Opravdan jer u driblingu opeva rođenje tragedije i rođenje pesnika. Opravdan jer MR voli da peva podgoričku sevdalinku Nek zaspim noćas u gitari. Opravdan jer hoće da uhvati miris i san Mediterana. Opravdan jer MR zna s bolom na videlo.

O porodičnom cirkusu je pesma gde zaboravlja strah svoju glad, a radost svoj strah. Ili, poezija je pomamnica, ili pesnik je eros pa sve ostalo:

Kad sam imao 17 godina

otac me je odveo u svoju radnju, i rekao:

„Da znaš, ovde smo te pravili! Redovno,

nedeljom posle ručka (majka ti je bila

sjajna kuvarica). Mislim da nam se

upornost isplatila. Sad i ti to znaš:

To je to mesto. Pogledaj ga dobro:

Iduće godine sve što vidiš biće tvoje.“

Rekao mi je i ovo: „Upamti, u moru

koje je plavo, kamenje je isto takvo.

Miris šljunka, kad se povuče talas,

nemoguće je opisati. Zato ga ne zaboravljaš.“

Posle toga sam otišao kući,

izvalio se na kauč, i počeo intenzivno

da smišljam stihove ove pesme.

PS: Miodrag Raičević je rođen u Kišma(h)ali u Titogradu. Tamo su nekad bili dućani u kojima su se prodavali lekarije i voće. Na Selmanovoj tezgi s lubenicama dečak M.R. pojeo je osmeh i ispljunuo mlečne zube.