U Bavarskoj državnoj operi 15. maja premijerno je izvedena popularna Verdijeva opera ”Aida”, koja spada u najuspešnija operska dela u istoriji muzike, i to u novoj inscenaciji. Ali, kako se danas suvislo može na scenu postaviti ratni trijumf i klišei o Egiptu?
Onaj ko je u novoj ”Aidi” očekivao egipatske kič-raritete i kuriozitete, bombastični trijumfalni marš, slonove i druge atrakcije u maniru Franko Zafirelijevih sineastičkih mizanscena, imao je razloga da bude razočaran.
U novoj inscenaciji su asocijacije piramida bregovi tamnog pepela koji izrastaju u pozorišno nebo.
Režiser ove produkcije Damiano Michieletto, koji je 2019. u Salcburgu inscenirao „Alcina“, upire svoj pogled iza maski faraonovog klana.
Režiser apodiktički saopštava: ”Mene uopšte ne zanimaju mitološki ili arheološki simboli drevnog Egipta. Kod mene nema statua, hijeroglifa, nikakvih pozlata. Ljudskost figura u operi je osnova moje interpretacije.”
Time nas režiser uvodi u nostalgično-morbidnu estetiku, koju Verdijeva muzika izražava: duboku ljudsku dramu.
Žena 1 voli jednog muškarca, ali ovaj voli ženu 2.
Ona se zove Aida i pripada neprijateljima.
Smrt će učiniti kraj ljubavnom paru, a žena 1 ostaje da tuguje.
Izvanredna Anita Rachvelishvili iz Gruzije peva ulogu Amneris, faraonove ćerke i prve žene Egipta.
Ona polaže u režiserov emocionalni koncept svoju višeslojnu ulogu i fantastični registar svog raskošnog vokala.
„Ja sam je oduvek smatrala ljubomornom, nesigurnom i usamljenom ženom”, veli mecosopranistkinja koja je u međuvremenu osvojila internacionalnu karijeru za ulogu Amneris.
Tročasovna opera je već od prvog takta stremila emocionalnoj srči, ili kako to režiser metaforično veli – zgarištu.
Pepeo je rezultat vatre koja je plamtela.
Ona stoji na kraju životnog puta.
Ali iz pepela može nastati novi život, uveren je režiser Michieletto.
U ratu nema pobednika
Verdijeva muzika ove opere je ikonična.
Trijumfalni marš je kao strela, kao pucanj puške ili kao projektil, zbilja brutalni tonovi, koji apsolutno zaokružuju smisao u spoju sa celokupnim sadržajem opere.
Taj marš je svečani trijumf Egipćana nad Etiopljanima i to predstavlja prvorazredni izazov svim režiserima: potrebno je da se akustički inscenira taj trijumfalni povratak ratnih heroja.
Ali, kako je u naše vreme, u kome ljudi umiru u besmislenom ratu, moguće da se u scenu pretoče super heroji?
Režiser misli da je ovo samo pitanje perspektive!
Otuda se on umesto patetične povorke slonova, kao što je slučaj u Veroni ili Zafirelijevim filmovima, odlučio da inscenira trijumf iz perspektive žrtava, bogalja i invalida – ranjenih, osakaćenih, vezanih za invalidska kolica.
Povorka ratnih veterana na štakama i u invalidskim kolicima deluje kao otrežnjujući i traumatični kontrapunkt.
Oni su ”pobednici” u ratu protiv Nubijaca (Etiopljana) i sada se osakaćeni i traumatizovani vraćaju.
U ratu nema pobednika, već samo gubitnika.
To je centralna poruka režije i polemički statement na pozadini rata u Ukrajini.
Michieletto nam to predstavlja sa statistima – invalidima na crvenom tepihu koji stoje pod snopovima jarke svetlosti reflektora.
Tako fizički i psihički bol čini u novoj ”Aidi” osnovnu temu a ovu operu antiratnom dramom.
Amneris će se na kraju radnje udati za antipatičnog generala.
U ostalim ulogama su pevali: Elena Stikhina (Aida), Brian Jagde (Radames), Alexander Köpeczi (Ramfis), Luca Salsi (kralj).
Orkestrom Bavarske državne opere je dirigovao Daniele Rustioni.
Bavarski državni orkestar je svirao bravurozno.
Američki tenor sa baritonalnim zvukom Brian Jagde je bio izvanredan u ulozi Radamesa.
Ruskinja Elena Stikhina je osvojila publiku svojim nežnim i očaravajućim glasom koji je publiku do suza ganuo.
Anita Rachvelishvili je grandiozno pevala svoju paradnu ulogu, a Alexander Köpeczu kao Ramfis je plenio svojim mekim vokalom.
Ovacije publike i pojedinačni protestni ”buu”-uzvici na kraju ove premijere bili su afektivni izraz neslaganja sa preinačenjem smisla libreta odnosno pacifističkim akcentima i porukom režije.
Potpisnik je, izuzimajući izvesne plakativne klišee, uverenja da je ovo uspela inscenacija.
Čajkovski pripada čovečanstvu, a ne Putinu
Personalne fluktuacije unutar Bavarskog državnog baleta su, počev od rata u Ukrajini, u nemirnim vodama, ali to ne važi i za njegov tradicionalni klasični repertoar.
Šef Bavarskog državnog baleta Igor Zelenski je zbog svoje prisne veze sa ćerkom Vladimira Putina dospeo u žižu interesovanja kako intendanta Bavarske državne opere i baleta, tako i nadobudne javnosti Argusovih očiju, te je iz ”privatnih razloga” demisionirao sa svoga položaja.
U Minhenu je, da podsetimo, šef-dirigent Minhenske filharmonije Valerij Gergjev bio stavljen pred alternativu – da se distancira od Vladimira Putina ili napusti mesto šefa dirigenta Minhenskih filharmoničara.
Kako Gergjev na ovaj ultimatum nije reagovao, to je ugovor od strane minhenskog gradonačelnika unilateralno prekinut.
Da ne bi do ovakvog ponavljanja scenarija došlo, to je šef-koreograf Igor Zelenski, svojevoljnim prekidom ugovora, predupredio takav, iz političkih razloga motivisani, prekid ugovora.
Na njegovo mesto šefa-koreografa je došao Francuz Iler (Hilaire), koji je od 2017. vodio balet u Stanislavski i Nemirovič-Dančenko u Muzičkom teatru.
Jedan drugi Rus, koji nastavlja slavnu baletsku tradiciju svoje domovine, koji je u političkom smislu izvan šeme ”prijatelj/neprijatelj”, Aleksej Ratmanski, koji već dugo živi na Zapadu, nekadašnji solista u Ukrajinskom nacionalnom baletu i koji je oženjen Ukrajinkom, postavio je komad „Čajkovski uvertire“.
On je rođen 1968. u Sankt Peterburgu.
Otac mu je Ukrajinac, a majka Ruskinja.
Odrastao je u Kijevu, baletsko obrazovanje je apsolvirao u Boljšoj teatru u Moskvi.
Program je odavno već bio koncipiran, te rat u Ukrajini nije smeo da bude povod, kako koreograf apodiktično veli, da se ”Čajkovski prepusti Putinu. Čajkovski pripada celokupnom čovečanstvu” .
Ratmanski se kao koreograf predstavio uvertirama P. I. Čajkovskog: reč je o elegijama i uvertirama kompozicija Čajkovskog na tekstove Šekspira – ”Hamleta”, orkestarske fantazije ”Bure”, i pevačkog dueta i fantazije-uvertire ”Romeo i Julija”.
Dirigent je bio Mihael Agrest sa orkestrom Bavarske opere.
U programu nam Ratmanski saopštava da nam Čajkovski nudi ”melodije, ritmove, emocije i dramatiku”.
Radnja Šekspirovih komada je u koreografiji Ratmanskog bila sve to ali na prvom mestu beskrajno suptilna igra.
Ovaj koreograf nam je pokazao balet visokog umetničkog dometa sa čitavom serijom kompleksnih skokova, filigranskih koraka sa klasičnim baletskim figurama (Entrée, pas de deux, coda), brojnim arabeskama, varijacijama i artističkim podizanjima u vis, kao i elegantnim okretima.
Ratmanski je inače poznat po svojim velikim rekonstrucijama klasika, te su i njegove originalne koreografije na tragu formi klasika ruskog baleta.
Bavarski državni balet je ”Čajkovski uvertirama” (”Hamlet” – ”Bura” – ”Romeo i Julija”), čija je premijera bila u decembru 2022, a koju je potpisnik imao zadovoljstvo da gleda u maju ove godine, predstavio raskošni luk umetničko-artističkih kvaliteta solista ovog baletskog ansambla kao impresivni spoj i konstrukciju modernog i klasičnog baleta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
