Televizijska produkcija je kao pesma Idola: „Bakićeva ulica već je zaspala, nama nova godina ništa nije donela.“ Nažalost, tako nije u životu. Ali zahvaljujući Branku Klanščeku kao insajderu, a predsedniku upravnog odbora RTS-a, prvi put imamo informacije od javnog značaja – troškovnik igranog programa Takovske 10 koji se naslanja na hiperprodukciju Telekoma.
Navedeni eksel, za koji više niko ne mari, determiniše žanrovska usmerenja auditorijuma i novih preovladavajućih igrača koji dele kolač od skoro četiri milijarde dinara u 2022/2023, duplo veći na pr. od onog Filmskog centra Srbije za kompletnu proizvodnju audio-vizuelnih ostvarenja odnosno svih filmova.
U posttijanićevoj epohi Dragana Bujoševića, u kojoj je direktor programa Vladan Črkić još uvek zajednički sadržalac, dovršena je dvodecenijska vladavina pavićevske dramaturgije i ruralne Bajićeve sage „Selo gori“.
Nekadašnju dominaciju Košutnjak filma i Contrast studija preuzeli su, između ostalih, naizmeničnim projektima producenti kao Nebojša Garić ili Miloš Avramović.
Igrani program ipak jeste bolji i diversifikovaniji nego pre, HBO i Netflix su podigli standard, ali domaći scenario udara glavom o zid očite bezidejnosti i odsustva hrabrosti.
O tome više reči u eksplikaciji ovog prolećnog raporta i revizije.
Shodno vremenu i društvu u kome živimo u vikend primetime-u dominirao je tzv. policijski žanr krimića („Južni vetar“, „Ubice mog oca“, „Pad“), u svakodnevnoj šemi romantične komedije i sitkomi („Mileva“, „Lako je Raletu“, „Mama i tata se igraju rata 2“, „Šetnja s lavom“…) a na pomoćnom terenu Superstar kanala zagrevala se za slobodni slot na TV Prva nadnaravna fantastika („Dug moru 3“, „Beležnica profesora Miškovića 2“, „Kalkanski krugovi 2“).
Ono što je očigledno jeste da se dopisuju i snimaju uglavnom nove sezone iako nas skoro nijedna serija nije trigerovala dovoljno da bismo poželeli da bude nastavljena.
Stoga da vidimo šta smo imali.
Južni vetar: Na granici (Režim, RTS, Telekom Srbija)
Verovatno četvrti nastavak, jer dosad su prikazana dva bioskopska filma i dve serije – ekstenzije, broj lokacija i paralelnih dramskih tokova čini „Južni vetar“ moguće produkciono najobimnijom domaćom serijom posle „Vuka Karadžića“ iz 1987.
Scenosledom ipak više podseća na „Bornov identitet“ u zapletu, kvantitetu akcija, količini upucanih i ubijenih, preuzetoj ruskoj partnerki Oksani Akinšinoj i ideološkom konstruktu da je Petar Maraš eksponent (srpske) duboke države gde sve konce vuče nekakav entitet iznad BIA nalik nekadašnjoj „Ineks Interexport – SDB“ firmi-fami.
„Južni vetar“ se vozi na nesumnjivoj svojevrsnoj glumačkoj harizmi Miloša Bikovića na način kako to čini i Tom Kruz „Nemogućom misijom“, na kreditu u javnosti i državi kakav prethodno ovde nije imao niti jedan drugi domaći glumac, pogotovo ne kao antiheroj.
Ali, kako je u osnovi ove fikcije droga kao matrica, nama, čini mi se zapravo, kao da nedostaje uzorni „Siccario“.
Poslednji deo ovog serijala može da se posmatra u dve ravni, iako percepciju opterećuje čak šest paralelnih narativnih tokova (srpski, albanski, američki, ruski, italijanski i regionalni – hrvatski, bosansko-izbeglički i restl crnogorskog).
Jedan nivo pretpostavke je uvrežena predstava o apologiji kriminala, suprotni bi bio da je reč o suptilnoj subverziji – kritika režima i vreme vlasti.
Motiv za prvo je legitiman globalni žanrovski trend, iako deficit posledičnih policijskih karaktera može da proizvede „Lamborgini tiktok uzor Uroša Panića“ kao parafrazu Petra Maraša.
Na drugoj strani, šum stvoren oko Nedeljica, obična i bizarna neizdrž provokacija, preuveličana u našem doživljaju, fabuliranjem faktografije vremenski kontekstualizuje „Južni vetar“ u poslednju dekadu u kojoj znamo ko je na vlasti.
Zanimljivo da je serija u velikoj meri ipak bila finansijski nezavisna zahvaljujući podršci Kreativne Evrope i pregršti manjinskih koproducenata, ali taj regionalni road movie itinerer je tako pomalo parodirao kao „Paradu“.
Dakle šta su danas i ovde Baća i Maraš, da li su svojevrsni Prle i Tihi trep (Crni Cerak) generacije, a Berček, Diklić i Manojlović tek nesuđeni nastavak „Jagoda u grlu“?
Ova serija je izraz, ali ne može biti kreator ozračja jednog društva i nepravedno bi je bilo dovoditi u vezu sa svim što se nažalost odigralo protekle nedelje.
Niti je ovaj prikaz sociološko-antropološka generacijska studija pa ne može sebi uzimati za pravo sud o mogućim konsekvencama.
Ono što jesmo spoznali lani u „Području bez signala“ stoji nadalje i ovde: Izudin Bajrović je trenutno regionalni glumac u najboljoj formi, a Jovana Stoiljković, u verodostojnom izrazu, najbolja srpska glumica mlađe i srednje generacije.
„JV – Na granici“ ipak previše želi i započinje u dramaturškoj ambiciji da novu globalnu bipolarizaciju sveta uveže i mitomanski slomi na našim srpskim kolima, a pritom apstrahuje aktuelni rusko-ukrajinski rat.
Bonus aktuelizacija priče je visoka politička korupcija, ali s pojednostavljenjem motiva smrti istraživačke novinarke.
Ruska linija priče je sve vreme naporna za sled spoznaje ko je ko i zašto, ona pak američka, u glumačkom odabiru Boldvin-Roberts, jeftina i pretenciozna.
Finale obračuna smo već gledali u „Balkanskoj međi“.
Sve u svemu, scenarista Petar Mihajlović je ipak zaslužio rispekt jer je u jednoj sezoni nosio dva kapitalna projekta, seriju o kojoj je ovde bilo reči, i „Pad“, o kome sledi nastavak report reviewa.
Vreme će suditi koliko brzo i da li će „Južni vetar“ loše ostariti.
Pad (Firefly, Telekom Srbija)
U sad već poslovičnom klinču očekivanja odgovora ko je bio bolji, „Južni vetar“ ili „Ubice mog oca“, neočekivani rezultat bi mogao biti „Pad“ Bojana Vuletića sa svim svojim manama.
Nakon pretprošlogodišnjeg uspeha „Porodice“, Vuletić i Mihajlović posegli su za ekranizacijom autobiografskog bestselera Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“.
To su, ako računamo i dva filma („Toma“ i „Bićemo prvaci sveta“), jedina četiri dramska formata (nestrpljivo se iščekuje Bjelogrlićeva „Vinča“) koji predstavljaju ekranizaciju posleratnih događaja koji su se stvarno odigrali, non-fikcija o ljudima čiji smo bili savremenici.
Fun fact je da u čak tri glavne uloge igra Milan Marić, uz gore pomenutog takmaca Miloša Bikovića sada definitivno najzapaženiji glumac svoje generacije.
Kralj („Edip“) srpskog i prestoničkog pozorišta.
Takva njegova – Žarkova parafraza kroz gestikulaciju i grimase, govor tela i dijalog najčešće izgovoren u formi televizijskog intervjua najbolji je deo ove serije vredan gledanja i pažnje.
Laušević je zaista bio poslednji jugoslovenski glumački superstar, što reditelj pokušava da dočara flešbekovima njegovih najpoznatijih uloga („Šmeker“, „Sivi dom“, „Braća po materi“, „Kosovski boj“, „Vuk Karadžić“…) sve do poslednjeg filma „Bolje od bekstva“, koji je na neki sujeveran način predosetio tragediju.
U repetitivnoj formi bukvalnog fizičkog pada.
Međutim, kako serija i ukazuje, to je i opšti sunovrat našeg građanskog i post-SFRJ društva u pozadini fronta ratova u Bosni i Hrvatskoj.
Svi nemili događaji oko prekida predstave „Sveti Sava“ u JDP-u, kao i maltretretman glumca i kolege Irfana Mensura u „Stupici“, Čehovljeva je puška koja će opaliti u trećem činu u podgoričkom kafiću „Epl“ 1993.
Iz nekog sopstvenog oportuniteta produkcija je imena aktera učinila fiktivnim, što donekle umanjuje realnost i upečatljivost serije (plus, još nije emitovana na nacionalnoj frekvenciji), a predugačkih osam epizoda, verovatno uslovljenih vikend blok emitovanjem, rasplinulo je njenu dramatičnost.
U tom i takvom drugačijem Vuletićevom rediteljskom postupku, fotografiji Dušana Joksimovića i vanserijskoj saksofon kompoziciji Vladimira Pejkovića nedovršeno je lice savesti (Krešimir Mikić), kao i nedostatan prostor za Milicu Janevsku i Anđelu Jovanović kao prvu i drugu suprugu.
Umesto zamišljenog dijaloga sa sopstvenom savesti, nedotaknut je npr. mogući rukavac slične sudbine jednog drugog glumca i Lauševićevog filmskog partnera Dragana Maksimovića.
Napokon, kada se ovde u jednom danu i trenu odigraju ljudske drame kakvo je bilo tragično davljenje tri prijatelja na Dunavu ili udes ski-sanki na Kopaoniku, na drugoj strani, u fikciji serija preostaje tanak antiklimaks domaće dramaturgije nategnute obično u epskoj ili naučnoj fantastici.
Zato je „Pad“, kao istinit, donekle hrabar i drugačiji, bolji, ali je stvarni život od nehata do umišljaja gori i crn da crnji ne može biti.
Ubice mog oca 6 (Dandelion, Telekom Srbija, Prva)
Čini se ipak kao da su poslednje „Ubice…“ ponajmanje nerealne, kao klasična policijska serija u rasponu profila od pozornika do ministra policije koje su briljantno igrali Marko Gvero i Tihomir Stanić i globalnih uzora od praistorijskog „Hil Strit Bluza“ do serije Dejvida Simona „We own This City“.
Napokon, pod svetlom svega što se lani igralo na liniji Hrkalović – Stefanović, ministarstvo sile i unutrašnjih dela je uvek solidan mizanscen za seriju i peripetiju.
Kao i u petoj sezoni kada se, u drugom planu, uspešna scenaristkinja Nataša Drakuliš bavila sektama i (očigledno olako zaboravljenim) vršnjačkim nasiljem, sada se u fokusu ispravno ponašla kockarska ovisnost.
Ali likovi koji nose taj deo drugog plana: Slaven Došlo, Milan Kolak i Marko Vasiljević kao glavni inspektor, koji je na tom mestu nasledio Vuka Kostića, neuverljivi su karakteri.
Vuka zapravo i nema u najvećoj meri, pa je iracionalan zazor koji prema njemu ima jedan deo publikuma.
Neverovatno je da ova serija kastuje dve trenutno najpopularnije domaće glumice Slobodu Mićalović i Ninu Janković, ali bez prevelikog uzbuđenja, gde prevagu odnosi muški deo podele sa odličnim Markom Janketićem, uvek na ivici nervnog sloma nalik Šon Penu.
Scena na ranžirnoj stanici Makiš je omaž „Otpisanima“ i železnici kao najčešćoj scenografiji YU kinematografije.
Miodrag Radonjić je vrlo dobar i bolji nego u „Južnom vetru“, standardno dobri i razigrani su Slaviša Čurović, Goran Šušjik, čak i Isidora Građanin u mikro epizodi, do nadasve Tarika Filipovića kao prijatnog iznenađenja.
„Ubice“ kao i „Južni vetar“ boluju od dva stereotipa.
Alternacija i klišeizacija službe državne bezbednosti i Albanaca kao negativaca u srazu narkotrafikinga.
Aleksandar Berček – Crveni i Petar Božović kao Žeravica su očigledno isti Dolanc-Stanišić ili Perković-Mustać štihovi.
Nikola Ristanovski kao Curnaj jeste dobar, ali je ipak sa deficitom naše empatije kakvu je u „Besi“ stekao Daradan Beriša – Arben Bajraktaraj.
Iznad svih ipak stoji Tihomir Stanić klimaksom, igrom i dijalogom, kakav su nekad na filmu posedovali samo Bekim Fehmiu i crnotalasni Bata Živojinović kao rolmodeli mimike nauštrb prevelike verbalne eksplikacije.
Njegovo, ovo ostvarenje Jugoslovenska kinoteka treba da proglasi za nacionalno kulturno dobro.
Na kraju balade nerealno je očekivati nešto novo u eventualnoj sedmoj sezoni sem ukoliko se ne bi ukrstile franšize u tripartitnom razračunavanju policije, BIA i mafije.
Vuk Kostić aka Aleksandar Jakovljević ili Milan Marić – državni službenik Lazar Stanojević na Miloša Bikovića kao Petra Maraša.
To bismo platili da gledamo, kad može Godzila naspram King Konga.
Možda bi i jedna od deset recentnih tačaka predsednika Vučića i Vlade Srbije – redukcija sadržaja kojim se ističe i podržava nasilje, kriminalno i drugo nedozvoljeno ponašanje, emitovanje scena brutalnog nasilja i drugih sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika, i kad već neće očekivana budžetska redukcija Telekoma u sezoni 2023/24, mogla značajno da promeni programski profil i dramski okvir igranog programa.
„Lako je Raletu“ (Vision team, RTS) i zaključak
Na kraju, komparativna napomena o Raletu. Ovaj sitkom je, nakon serija „ER“ (Urgentni centar) i prošlogodišnje sprdnje od srpske inačice „Dinastije“, prva ozbiljna adaptacija jedne američke franšize, a nakon bezbrojnih latinoameričkih varijacija.
Ako bi se nepodeljeno složili da su prve sezone „Državnog posla“ i „Andrije i Anđelke“ zapravo najduhovitije domaće serije u dekadi 2010-20, samo je trebalo pronaći nov idealan ključ za Andriju Miloševića ili Anđelku Prpić nakon ugovornog moratorijuma da se ne mogu ponovo venčati u novom projektu.
To je npr. bazični faul „Radio Mileve“, koja je radnju zasnivala na Olgi Odanović, ne nažalost na Anđelki i Anđeli (Jovanović) iz frizersko-kozmetičkog salona kao mogućim novim ili ženskim Šurdilovićima – Meštrima („Vruć vetar“ – „Velo Misto“) u dvehiljade dvadesetim.
Milošević je, posle lutanja sa formatima „Mamini sinovi“ i „Slatke muke“, otkupio matricu „Everybody loves Raymond“ i, nakon početne hladne recepcije publike, čini se da smo dobili domaću komediju situacije nalik nekadašnjem „Pozorištu u kući“, 50 godina kasnije.
Istovremeno, kako smo ovlaš preleteli preko 100-godišnjice rođenja Lole Đukića, podsetimo se njegovih reči da su kultne humorističke serije pravili u visokom tempu pisanja, snimanja i prikazivanja vikendom ali jednom nedeljno.
Hendikep ove serije su četiri termina emitovanja radnim danima kao svojevrsni gledalački burnout.
Pohvala sledi za osnovnu podelu: Maša Dakić, Kubura Srećković, Brstina i Ljilja Blagojević i Milošević kao nesporno najdarovitiji komičar danas i ovde na čijoj popularnosti je i pozorišna adaptacija „Ubistva u Orijent ekspresu“ nezabeleženi teatarski sold out.
Na drugoj strani, pomenuta Anđelka Prpić nažalost se nije pronašla, iako simpatična u „Šetnji s lavom“ kao adaptaciji filma „Ala je lep ovaj svet“ kao serije Andreja Šepetkovskog u njegovoj, nazovimo je, autoparodiji „Inspektora Kluzoa“.
Takođe, nakon besmislene epizode Andrije Kuzmanovića u „Južnom vetru“, „Složnoj braći“, sada u ovoj burleski, taj jednako popularni glumac, posle uspeha u „Senkama…“ „Tomi“ i „Zlatnom dečku“, morao bi da uključi navigaciju, nakon krivih skretanja u slepe sokake karijere.
A kao u uvodnoj napomeni, druga sezona „Mama i tata se igraju rata“ izneverena su velika očekivanja, dok je najveći utisak publici očigledno ostavila serijska ekranizacija filma „Vera“ sa Jovanom Stoiljković uprkos svim svojim zanatskim manama rediteljsko-scenarističkog tandema Nedeljka Kovačića i Kristine Vuković.
Sve gore navedeno može da se čini kao bolji život u situaciji kada serije čine novu lektiru svakodnevice i nije daleko dan gde će ChatGPT pisati dijaloge i crtati storibord.
Viceversa, apsolutni regres u kameno tehnološko doba televizije pre „Servisne stanice“ je improvizacija Željka i Žarka , izvesne „Zakopane tajne“, dramaturški jeftinije i neuverljivije od „Zadruge“, sem ukoliko nisu tranzicija i pacifikacija reality auditorijuma.
Do kraja proleća i na leto, naše su preporuke ipak i samo bicikl, knjiga i reka.
Televizor i telefon, serije i aplikacije prepustite hibernaciji.
Družite se sa prijateljima, igrajte se sa sopstvenom decom, zanemarite što bi neko pametan rekao, male stimulanse – lajkove i notifikacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
