O „šarenom“ Beogradu tridesetih godina

– Komplikovano je iz jednog romana preći u dramu, a potom na scenu, ali, kada ono što čitate vidite u najboljem svetlu na sceni, tada likovi postanu živi – istakla je Pavlović Čučilović i dodala da je specifičnost novele u tome što je smeštena između dva rata u period u kome je Beograd imao uzbudljiv život.

– Čarobno doba koje Žika opisuje vođeno je u bezbrižju. LJudi su sebi postavljali jednostavnija pitanja misleći da rata više nikada neće biti, što na žalost, nije bio slučaj. LJudi su tražili svoje živote i tragali za sopstvenim interesovanjima ne opterećujući se istorijom, politikom. To je bilo zlatno doba naše kulture i našeg Beograda – konstatovala je Pavlović Čučilović.

Stefan Radonjić, glumac koji tumači lik glavnog junaka Blagoja kroz čije se snoviđenje odvija čitava radnja, rekao je da je 1933. godina ta u kojoj je Žika Pavlović rođen, ali ujedno i period u kome njegov lik dolazi u Beograd.

– Ta godina u Blagojevom životu predstavlja neku vrstu novog rođenja. On se u glavnom gradu susreće sa drugačijim načinom života. Upoznavanjem „šarenog Beograda“ u njemu se razvija želja da nekim lakšim putem dođe do svojih ciljeva – istakao je Radonjić i dodao da taj lakši put često nije moralno potkrepljen i dovodi do postupaka koji nisu adekvatni.

Glumac Aleksandar Alač istakao je da je ova predstava je duboko lična, pre svega za Milenu, koja je uspela da prenese svet Žike Pavlovića. Nada Macanković rekla je da se na prvo čitanje zaljubila u lik Rozalije, koji tumači, jer ju je Žikin neodoljiv humor potpuno očarao.

– Moj lik se poigrava sa seksualnošću, što je zanimljivo za scenu, a ja sam otišla do krajnje tačke do koje sam mogla, zato što sam htela da istaknem crte njenog karaktera na malo komičan način, a da se opet vidi i tragika njenog ponašanja – istakla je Macanković.

– Ona je naivna i dobra poput deteta i verna kao pas, i zato strada – kazala je glumica Tatjana Kecman opisujući lik Štefice, koju ona igra u ovom delu.

Glumac Lako Nikolić ukazao je na kompleksnosti lika doktora, koga tumači.

– Zamislite doktora koji se bori za povećanje populacije, a pri tom je ginekolog koji se bavi abortusima. Religiozan je i koristeći religiju dolazi do novca sa kojim finansira buduće komuniste – kazao je glumac i konstatovao da je pomirenje toga jako komplikovano.

Novela „Raslo mi je badem drvo“, objavljena 1988. godine, povezuje karakteristične motive Pavlovićevog opusa kroz prepoznatljiv stil pripovedanja, stoji u opisu ovog dela. Odabir lakšeg puta za ostvarivanje uspeha, nedostatak empatije, groteskni kontrast izopačenosti intelektualnog ništavila i skorojevićske ambicije potcrtavaju tipičnu Pavlovićevu „estetiku ružnog“. Spoj ruralnog i urbanog, intelektualnog i folklornog, jeste fon na kome se junaci karakterišu, obojeni malograđanskim senzibilitetom i folklornim kičem, ali često i brutalno duhovitom naivnošću u susretu sa novom sredinom, običajima, vremenom. Zato na upečatljiv i slikovit način predstavlja prelazno doba pred i post revolucionarnog perioda oko Drugog svetskog rata, sunovrat kapitalističke, i nastanak i uspon crvene buržoazije.

Spektakularne ličnosti Žikinog sveta

Glumac Aleksandar Alač, koji je „imao zadovoljstvo da poznaje Žiku“, opisao ga je kao veličanstvenog umetnika i mislioca. On je za Danas kazao da je ono što je Živojin Pavlović pisao „spektakularno“. Stoga je dodao da mu je bilo strašno teško da odigra čoveka koji neverovatno privlači svojom inteligencijom, obrazovanjem, svetonazorom, harizmom, pogotovo u teatru.

– Imam dosta toga što je potpuno lično i što osećam kao svoje, ima stvari koje ne. Bilo je i teško čeprkati po sebi da bi se došlo do nečega šta je istina, i pronaći pogled na svet tog Dimitrija Balabanovića, koji glavnog junaka potpuno zavodi i svojom harizmom i inteligencijom uvodi u život.