Nadrealizam danas i tu i tamo: O stogodišnjici obeležavanja jednog od najznačajnijih avangradnih pokreta

Paralelno sa pariskim tokovima razvoja ovog avangardnog pravca dešavali su se, nešto tiši ali ništa manje kompleksni, beogradski tokovi nadrealizma. Toposi koje navodimo služe isključivo lakšoj orijentaciji u širokom spektru stvaralaca koji su pripadali ovom globalnom avangardnom pokretu, u suprotnom, nacionalni prefiksi u kontekstu nadrealizma nas guraju u oksimoron od kog se može desiti da poštenom čitaocu načisto pozli.

– Čemu ovaj ton, stiče se utisak da…
– Nastavimo, hvala vam.
Ideje nadrealističke revolucije okupile su…
– Toliko njih…

Glavno sredstvo njihovog izraza su bile publikacije – Putevi, Svedočanstva, Almanah Nemoguće, Nadrealizam danas i ovde. Publikacije su činile svojevrsni gesamtkunstwerk objedinjujući nova dizajnerska i tipografska rešenja, eksperimentalne tekstove, kolaže, fotografije, fotograme i fotomontaže u jednu besprekorno subverzivnu celinu. Svega mesec dana od objavljivanja Bretonovog manifesta o tome se pisalo u beogradskom časopisu Svedočanstva.

– U više navrata se ova brzina pronošenja vesti o manifestu isticala kao vanredno dostignuće. Možda je to na koncu preterano.
Samizdat je svakako izazovan koncept, ipak, Ristić, Popović i Živadinović (Bor) dolaze iz dobrostojećih, uglednih porodica što je u ovom slučaju poslužilo kao sredstvo ali i svojevrsni alibi za neko vreme.

– Molim vas…
– Ovo je dijaloška forma sad?

Upravo su nadrealisti pružili možda i najznačajniji teorijski doprinos leve inteligencije međuratnog perioda kroz Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog Koče Popovića i Marka Ristića, Položaj nadrealizma u društvenom procesu Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića i Anti-zid Vana Bora i Marka Ristića. Nadrealisti su zagovarali nužnost revolucije duha, ukupne promene do koje je trebalo doći transformacijom u solidarno društvo emancipovanih, oslobođenih i ostvarenih pojedinaca zasnovano na principima socijalizma.

Kulminacija represije vladavine kralja Aleksandra donela je i zabranu delovanja nadrealističkog pokreta.

– Donela je zabranu praktično svih političkih organizacija.
– Hvala.

U Parizu se izveštava o zatvorskim kaznama za beogradske nadrealiste… Pored ostalih, nadrealisti su pobedili u Drugom svetskom ratu. Dakako, pobednici su preživeli nadrealisti i oni koji nisu bili prisiljeni na emigraciju usled četničkog progona komunista i homoseksualaca koje su stavljali na poternice. U posleratnoj Jugoslaviji Marko Ristić je bio ambasador u Francuskoj i potom predsednik komisije za kulturne veze sa inostranstvom, Koča Popović je obavljao dužnost načelnika Generalštaba JNA, državnog sekretara za inostrane poslove i potpredsednika Republike a Aleksandar Vučo je radio kao predsednik Komiteta za kinematografiju u vladi. Premda se u pogledu emancipacije stanovništva dogodio ogroman iskorak, društvo koje su gradili nadrealisti se survalo u provaliju građanskog rata od kog se decenijama kasnije nije oporavilo.

– Nadrealizam nije uspeo.
– Nadrealizam je pokret prolaznog karaktera u širem kontekstu Revolucije, besmisleno je polemisati o nadrealističkoj grupi kao stalnoj kategoriji, snaga njene strukture je obrnuto proporcionalna uticaju same organizacije.

– Revolucija nije uspela izvinite.
– Dakako da jeste premda…
– Nije uspela ipak.

Živimo u popriličnoj meri, drugačijim okolnostima, zahvaljujući usavršenoj tehnologiji i njenoj, uslovno rečeno, demokratičnosti u pogledu dostupnosti. Koje bi pozicije nadrealista zauzeo u savremenom trenutku?

– Hajde da vidimo. Hajde da uzmemo.

Pođimo tragom Dubravke Ugrešić i slučaja Ferris i restaurirajmo nadrealistu kao nosioca, takoreći, slučajnog narativa. Da li bi nadrealista slavio princip samizdata i danas kada se veliki broj korisnika društvenih mreža permanentno samoobjavljuje? Čini se da su male šanse da bi.

– Nisam baš sasvim siguran.
– Da li bi nadrealista u vizuelno ultimativno zaglušujućem prostoru insistirao na strategiji šoka koja je pre tačno jednog veka bila poprilično uspešna – možda ne ipak.

– Bolje izbeći.

Kojom bi fotomontažom nadrealista replicirao slučajno prevelikom županu na polomljenom Faberžeovom jajetu?
– …;
Nadrealista je hitar po prirodi, dolazi citat prigodan. Istovremeno prijatan i neprijatan, naravno. Evo ga.

„Prošlo je vreme divljenja pred stvorenim svetom i njegovim nepogrešnim zakonima, vreme neuznemirenog poverenja, beskrajne nade u bolju budućnost, sa osećanjem čitave večnosti pred sobom. Jedan niz usamljenih protesta, koji počinju sa istorijom čovečanstva i odjednom se, poslednjih sto godina, javljaju sve češće i u sve jasnijoj i neposrednijoj formi; Jedno šire nezadovoljstvo, uslovljeno opštom prazninom savremenika, gomilanjem nepravde, hipokrizijom, ostentativno glupošću, sve nižim nivoom duhovnog života, poslednjim pokušajima da se iziđe iz jedne bezizlazne situacije, neuspehom svega zasnovanog na dotadašnjim principima… I dok velika većina ljudi neće ni da vidi, ni da čuje šta se desilo oko njih, i od kolikog je to značaja za duh, javlja se, kao početak jednog logičnog zaključka, kao jedna rezultanta svih tih važnih preokreta, nadrealizam, koji pokušava da sve vidi u pravoj važnosti i koji, prelazeći preko svih stečenih prava, postavlja čoveku, u ime duha, neočekivane zahteve.“

– Hvala vam.
Da li bi nadrealista prezreo ovaj tekst i u kojoj meri?
– U izvesnoj.

Autor je istoričar umetnosti