Foto: WikipediaBorislav Mihajlović je jednom prilikom izjavio da bi neki čitalac iz budućnosti mogao da za njega smatra da je bio više ličnost nego literarna vrednost, i pre pojava i temperament nego pravi pisac. I on je tom budućem čitaocu davao za pravo, ali bi dodao da je ponekad i on sam bio u pravu.
Borislav Mihajlović je imao više talenata i u srpskoj kulturi je delovao na različite načine.
Mihiz je bio zanimljiva ličnost, ali ne smemo da zaboravimo da je on u Autobiografiji o drugima bio i sopstveni biograf.
Još za studentskih dana ogorčeni pobunjenik na fakultetu, tajanstveni zaverenik iz Simine 9, bio je strastveni kritičar NIN-a, uzneseni klasik, politički tribun na balkonu Narodnog pozorišta…
Skandali i zataškavanja su pratili njegove tekstove.
Uz sve to, umeo je da koristi svoj neverovatni dar ubeđivanja.
Mihiz je pripadao vremenu u kojem pisci nisu samo pisali, već su prkosili autoritetima, zvaničnoj politici i kolektivnim zabludama.
„Borislav Mihajlović Mihiz je bio istinski tvorac mišljenja u Srbiji našeg vremena. Podsticao je jak individualizam, gordost svake ličnosti i opštu odgovornost društva, dostojanstvo srpske nacije i pravo drugih na različitost, čvrsto i nepokolebljivo verujući u poslanje prosvećenih duhova i opšte moralne dužnosti inteligencije u svakom narodu“, rekao je za njega Predrag Palavestra.
On je bio naš Sokrat.
Sokratova, kao i Mihizova misao, ugrađena je u tuđa dela: Sokrat se nalazi u Platonovim Dijalozima, Mihiz u Ćosićevim, Pekićevim, Selenićevim, Kovačevićevim delima, da pomenem samo neke autore kojima je bio čitač, mentor i dramaturg.
Dušan Makavejev je svedočio da je posle uspeha romana „Prijatelji“ upravo Mihiz nagovorio Slobodana Selenića da se prihvati dramatizacije svog romana.
Selenićeva komedija „Kosančićev venac 7“, koja je nastala na osnovu romana, punila je Pozorište Atelje 212, i to u danima kada je održano i Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Tome su prethodile i predstave „Ranjeni orao“, „Korešpodencija“ i „Zakleti spasilac davljenika“, koje su nastale na osnovu Mihizovih dramatizacija.
U svojim sećanjima Mihiz evocira dolazak Borislava Pekića u Rovinj, gde mu je, kao prvom čitaocu, doneo pregršt tabaka neobjavljenog „Zlatnog runa“.
U razgovorima koji su sledili, nastajale su blistave stranice srpske književnosti.
Jedna od stranica neobjavljenog romana poslužila je kao nadoknada za kafanski račun.
Dugo je prepričavana anegdota po kojoj je Dobrica Ćosić davao Mihizu „Vreme smrti“ da ga dramatizuje, te da tako pokrije gubitke koje je Mihiz imao sedeći u dimu kartaškog stola.
Mnogo važnije od legendi koje su se prepričavale po pozorišnim klubovima i književnim krugovima je svedočenje onih koji su prisustvovali Mihizovim inspirativnim izlaganjima: njegova aura je bila tako moćna i argumentacija toliko ubedljiva da su ga svi koji su bili u istoj prostoriji bez daha i intervencija slušali.
Vrednost Mihizovog literarnog opusa mnogo je veća nego što se u ovom trenutku misli.
U dramskom radu ga je privlačila tema izdaje i izopštenosti.
Privlačili su ga karakteri koji uporno idu nasuprot oficijelnim tokovima, oni koji rado prihvataju nametnute uloge otpadnika.
Ili ovu ulogu za sebe sami biraju.
Knjizi svojih drama Borislav Mihajlović je dao naslov „Izdajice“.
Pisac je govorio o tome: „Knjigu svojih drama izdajem pod naslovom ‘Izdajice’ jer je mene, u dramskom radu, uglavnom zanimao čovek, uhvaćen u kljuse istorije, čovek fanatizovan, snažan, koji nužno u svojoj delatnosti životnoj mora, kad-tad, da izda ili sebe ili da izda druge.“
Mihizove drame treba čitati, igrati, gledati.
U njima je dovoljno ličnog i opšteg – da svakoga mora zasvrbeti ili zaboleti.
Forma koju Mihiz u svojim dramama preuzima je suđenje ljudima i događajima iz istorije srpskog naroda.
Njegove drame, kroz eksplicitne ili implicitne sudske procese, osvetljavaju junake koji postaju igračke u igrama istorije i sudbine.
Govoreći o uzletima i sunovratima svojih junaka, Mihiz otkriva sudbine ljudi koji su išli ispred svog vremena, pri čemu pisac ne daje definitivne sudove o krivici i kazni.
Zaključke ostavlja svom čitaocu, reditelju, glumcu i gledaocu.
Režirajući dramu „Banović Strahinja“ u Narodnom pozorištu Priština (2018), želeo sam da postavim pitanje: „Šta je to sumnjivo u heroju?“.
Mogući odgovor je da je on je sumnjiv zato što je banalizovan ideologijama koje njegovu čestitost stavljaju u službu lažnih vrednosti, pretvarajući ga u figuru koja nema nikakvog oslonca u životu korumpiranom i punom licemerja.
Naše oduševljenje junačkim figurama i vrlinama ne mogu da nam se ne učine naivnim, pa čak i banalnim.
Literarni uzori su tu da nas nadahnjuju, da im se divimo, da budu „veći od života“.
Mogu da nam pomognu i da se suočimo sa sramotom poraza i krivice.
Kao i Hamlet, i Banović Strahinja nudi ćutanje nad tragedijom koja se dogodila.
Tišina koja odjekuje nekad je prava pobeda.
Ovaj Mihizov moralitet smo u našoj predstavi smestili u televizijski studio kao jasan znak da je i intimna sfera postala neka vrsta rijaliti programa.
Dok Mihizovi likovi u savremenoj odeći dueliraju na teme pravde i krivice, na ekranu se stalno smenjuju prizori kuća koje ruše projektili i kolone izbeglica.
Ponovno zveckanje oružja, strah koji se širi Evropom i svetom i svakodnevne ratoborne poruke – nedvosmisleno potvrđuju da svet nije sigurna kuća i da svaki dom predstavlja „legitimnu metu“ u mračnom vremenu u kojem živimo.
O slučajevima „Sokrat“ i „Mihiz“ može se govoriti u savremenim terminima „kulture izopštavanja“ (Cancelling culture).
Da li su Sokrata i Mihiza „izopštili“ ili su se njih dvojica sami „izopštili“?
Sokrat je podučavao da život koji nije proživljen nije vredan življenja i da mi moramo da znamo da ništa ne znamo.
Neugledni sedamdesetogodišnjak koji je „visio“ na javnim mestima, okružen učenicima koji su ga obožavali, ugrožavao je sigurnost grada.
Moćnim ljudima je bilo dosta Sokrata.
A sigurnost je bila ono za čim je žudela Atina.
Sokrat je na suđenju svojim govorom, namerno, još jednom, razjario porotu da bi tako osigurao da ga ona osudi na smrt.
Onda je, u zatvoru, odbio da pobegne, svestan da bi to uništilo njegovu reputaciju i da on mora da poštuje zakone demokratije čak i kad su ih neprijatelji demokratije izopačili.
Smrt je bila njegov izbor.
Mihiz je izazivao vladajuću dogmu onda kada je to bilo opasno.
Kultura se od Drugog svetskog rata postepeno oslobađala stega političkog diktata, mračne provincijalnosti i zatvaranja u geto.
U vremenu partijskog pritiska i prikrivenog nasilja stvarao se privid slobode koji su pratile povremene provale prisile i zastrašivanja.
Ograničenja su bila stroga i pogubna.
Dozvoljavalo se mnogo toga, a onda se i neočekivano zabranjivalo.
Dogmatski zahtevi postojali su i kada su gubili prvobitnu moć.
Mihiz nije čekao da požar stigne, nego je išao ka vatri.
Iako su ga vlasti držale na oku, radio je u nelegalnom Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja.
Napisao je desetine peticija, učestvovao u bezbroj protesta, razgovora i dogovora.
Njegov Predlog za razmišljanje u deset tačaka, koji je napisan na samom početku rata na tlu bivše Jugoslavije, mogao je da pomogne da se krvoproliće bude zaustavljeno, ali je to upozorenje ostalo bez odjeka.
Mihiza nisu „izopštili“.
On je samog sebe „izopštio“.
To je počelo, prema svedočenju prijatelja, posle gubitka supruge Milice, koju je na pešačkom prelazu u blizini kuće oborio obesni vozač.
Ishod je bio tragičan.
A onda je došlo do suočavanja sa realnošću devedesetih.
Mihiz je u prethodnim decenijama bio ljutiti i svadljivi srpski nacionalista.
Kada su političari od srpstva napravili profitabilan biznis, Mihiz je istupio sa zahtevom za potpuni preobražaj srpske države i razuman odnos prema onima koji su postajali neprijatelji srpskog naroda.
Njegova upozorenja nisu hteli da čuju.
Svoju ocenu daje reditelj Živojin Pavlović u Dnevniku, iz 1991: „Zbabonjan, bez zuba, sinoć je ostareli Mihiz na slavi Vladete Jankovića pljuvao do duboko u noć po Srbima i Srbiji i Slobodanu Miloševiću i JNA – razočaran. Razočaran je što Srbi, i dalje drogirani fiks idejom o potrebi postojanja Jugoslavije, vode suludi rat koji gube i koji ih gura u propast. Ne kaže: ‘Mi Srbi’, nego: ‘Vi’. Pitam se da li je zaboravio šta je godinama neprestano govorio, ili se svog nacionalizma i srpstva, zbog svega što je mislio i govorio, sada, u ova rugobna vremena stidi. Jer, on je čovek častan. Mada opasan.“
U vreme kada su se „izopštili“, Sokrat i Mihiz su bili sedamdesetogodišnjaci.
Stotu godišnjicu rođenja Borislava Mihajlovića dočekujemo bez njegove kćerke Mile, koja je nedavno preminula.
Mihiza njegovi kritičari prikazuju kao putokaz na starom putu koji nikud ne vodi.
Verujem da beskompromisni glasovi Sokrata i Mihiza, koji su odjekivali u mračnim vremenima, odjekuju i u ovom današnjem vremenu besa.
Autor je pozorišni reditelj
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
