O sudbini ljudskosti

Jedan ljubavni par stoji na pragu smrti i biva iz zemljotresa čudom izbavljen, iako sav grad leži u ruševinama. Istovremeno, razjarena masa traga za žrtvenim jarcem da ga okrivi za katastrofu.

Klajstova novela je osnova za jedan aktuelan komad. Ne samo zato što uključuje u svoju dramaturšku supstancu i pandemiju korone i promenu klime, već zato što „Zemljotres u Čileu“ tematizuje društveni fenomen: strah i pitanje krivice, neodgovornosti, solidarnosti ili slepe mržnje. I ništa manje nego sudbina ljudskosti ovde je u igri.

Inscenacija Ulriha Rešea je snažna, ekspresivna, napeta i vizuelno upečatljiva sa izvesnim tihim, poetskim momentima.

On je pokazao afinitet za mašine još postavkom Šilerovih „Razbojnika“.

Glumci, svi u crnim kostimima, koračaju na niskoj rotacionoj bini, koja je sve vreme u pokretu, podsticani odsečnim ritmovima muzike koja se izvodi uživo snažnim i gradivno rastućim sekvencama koje glasove glumaca potenciraju do unisonog krika za vreme dok zemljotres glavni grad Santjago razara u prah i pepeo.

Ovo je akustički veoma napeta inscenacija jer je režiseru i dramaturgu pošlo za rukom da novelu koja se čita četrdeset minuta preinače u pozorišnu predstavu koja traje dva i po sata.

Režiser artificijelno usporava predstavu time što izvesne rečenice dvostruko i trostruko ponavlja u horu.

Time se stiče utisak izvesne nadkonotacije reči, menjajući tempo retardacijama. Uvereni smo da narativni tempo koji je Klajst imao na umu u ovoj inscenaciji zemljotresne katastrofe nije ostao pravoveran.

Ova predstava iznuđuje i za glumce, koji su u postojanom pokretu, najviše fizičke napore, što će se na kraju isplatiti, jer je reč o jednoj veoma upečatljivoj postavci. Ali ona je i za auditorijum neka vrsta iskušenja.

U Klajstovoj noveli „Zemljotres u Čileu“ reč je o jednom ljubavnom paru koji u okviru nepovoljnih društvenih okolnosti nagoveštava ljubav i mir.

Ali to je samo momenat kratkog trajanja.

Ovo je univerzalna pripovetka o krivici i kazni. Nada u solidarnost i preumljenje je Klajstova utopija.

Jer dolazi do fatalnog obrta, kojim Klajst okončava svoj tekst: srdžba, isključenje i potraga za krivcem (žrtvenim jarcem).

Spektakularni efekti – svetlost, magla i prašina u obličju kiše, a napose muzika markantnih ritmičkih otseka, potenciraju Klajstov jezik, precizan i ekspresivan.

Ovu originalnu muziku je komponovao Niko fan Verš. Ansambl muzičara sa moćnom perkusionističkom sekcijom daje neizbrisivi pečat postavci, koju je ovaj režiser priredio pre pet godina u Bernu.

Klajst je sa asocijacijama katastrofe u Lisabonu 1755. povezao ono što je u literarnim krugovima važilo za šifru teodiceje – pitanja zašto dobri Bog dopušta toliko zla i patnje?

Ovde je naprasni zemljotres koji je sravnio sve sa zemljom, izbavio dvoje nesrećnih ljubavnika osuđenih na smrt, da bi ih na još užasniji način linčom razjarene mase umorio u manastirskom vrtu u kome su privatni učitelj Jeronim i plemićka kći Jozefa našli svoje ljubavno gnezdo.

Bog, ne sudbina, ali ni ljudi sami nisu odgovorni za ono što se dogodilo, već „nepredvidiva“ moć (vis maior).

Klajstova novela se završava kao što je i počela: razaranjem i pitanjem: čemu? Rašeova inscenacija pokušava da ponudi jedan odgovor: čovek mora izgubiti jer se usuđuje da juriša na nevidljive sile i zakone svoje epohe.

Iako Klajst veruje da čovek u koštacu sa takvim opasnostima može da pokaže „rimsku veličinu“ odnosno herojstvo, u to režiser više ne veruje. U tome je njegova ponosna ozbiljnost ali i njegova najveća slabost.