O ukidanju političkih partija

…Recimo, ako bi Vajmarska republika umesto Hitlera, odlučivala pomoću najstrožeg parlamentarnog i zakonskog procesa o smeštanju Jevreja u koncentracione logore i njihovom rafinovanom mučenju do smrti, te mere ne bi bile ni atom legitimnije od onih nacinalističkih koje su sada na snazi. Ili neka slična stvar ne bi bila nimalo prihvatljivija. Jedino ono što je pravedno jeste legitimno. Ni u kojem slučaju to nisu zločin i laž“, kaže u svom eseju „O ukidanju političkih partija“ Simona Vejl prema kojem je i nazvana zbirka eseja objavljena u Službenom glasniku. koju je preveo i priredio Nebojša Zdravković. Mogu se pročitati još dva eseja.

Filozofkinja, helenistkinja, aktivistkinja, mističarka, Simona Vejl je bila i ostala jedna od najbeskompromisnijih i najproduhovljenijih autorki dvadesetog veka. U naslovnom eseju u ovoj knjizi, praćenim esejima „Ličnost i sveto“ i „Borimo li se za pravdu“, ona dovodi u pitanje temelje modernog liberalnog političkog poretka, i to s argumentacijom koja, naročito u današnje vreme, poprima nesumnjivi odjek, jer upravo u ovom trenutku apatija i strepnja naroda predstavljaju pretnju, veću nego ikada ranije, demokratijama u svetu.

Prevoditeljka i esejistkinja Aleksandra Mančićev misli da je Simona Vejl pre svega filozof neobične prirode, čije vreme tek dolazi i da je stoga dobro vreme da počnemo da se upoznajemo sa njom. Ona smatra da je Vejlova jedna od najbeskompromisnijih i najproduhovljenijih autorki 20. veka i da u upravo u knjizi „O ukidanju političkih parija“, koju čine samo tri eseja, dovodi u pitanje temelje modernog liberalnog političkog poretka, nudeći dam argumentaciju koja u današnje vreme nesumnjivo ima svoje opravdanje i uticaj.

– NJena filozofska misao je mističarska i počiva na svojevrsnom rastvaranju onog što je bog stvorio – navodi se u knjizi. „O ovoj knjizi takvu esenciju čini njeno zanimanje za pravdu, što predstavlja ono društveno i političko u ovom delu“, istakla je Aleksandra Mančić.

*Životna priča Simone Vejl više je nego zanimljiva. „Suština molitve je u pozornosti“, govorila je Simona Vejl. „Pozornost nije isto što i koncentracija. Koncentracija znači usmeriti se samo na jednu stvar, a isključiti drugu. S takvim stavom unutrašnji mir se lako gubi i mnogo dobrog se propusti. Koncentracija s druge strane ništa ne isključuje, ni misli ni osećaje ni zvukove. Nema borbe protiv nečega, nego je duh otvoren, budan i potpuno svjestan sadašnjega trenutka“, zapisala je Simona Vejl

Poreklom Jevrejka, predavala filozofiju u ženskim gimnazijama (od 1931 do 1938), kratko vreme bila je fabrička radnica, od 1934 do 1935. godine. Učestvovala je u Španskom građanskom ratu (u anarhosindikalističkoj jedinici) 1936. godine, ali razočarana levičarskim totalitarizmom okreće se Bogu i hrišćanskom misticizmu.

Posle nemačke okupacije Francuske otišla 1942. u SAD pa u Veliku Britaniju. Pisala je ispovednu prozu i eseje o odnosu pojedinca i Boga, problemu i postizanju spasenja, strahotama rata i totalitarizama, duhovnim nedostacima modernog industrijskog društva, položaju obespravljenih slojeva. Ti radovi prožeti su moralnim idealizmom i hrišćanskim misticizmom, iako Vejlova nikada nije formalno prešla na hrišćanstvo. Preminula je 24. avgusta 1943. godine.

Džepni format

U kolekciji „1001 knjiga“ koju uređuje Jovica Aćin objavljuju se dela u džepnom formatu – za svakog, za svaki trenutak i za svugde, za čitanje, znanje i ljubav, za 1001 noć i 1001 dan.

– Koliko god se poneke knjige iz tog raznolikog spleta mogle učiniti neobičnim, svakad su sa dalekosežnim i ozbiljnim implikacijama. Po duhu otvorene, izazovne ili poverljive, u vidokrugu im je uvek razumevanje životnih pojava i kvalitet života, kao i postavljanje pitanja od kojih ne bi trebalo da odvraćamo pogled, rekao je Jovica Aćin koji je istakao da knjige u ovoj kolekciji imaju dobar prijem kod čitalaca. Istakao je primer nekoliko novijih izdanja koja su prošle godine godine objavljena u ovoj ediciji , poput trotomnog dela „Sofisti“, zatim knjiga „Blagodat utehe“ Majstora Ekharta, „Stvaranje sveta i vreme“ Svetog Avgustina i „Anđeo istorije“ Valtera Benjamina.