Mnogi od “rođenja” znaju da će kada porastu biti lekari, učitelji, pisci… ka tome se ustremljuju i to uglavnom i postaju. Postoji i drugi tip ljudi koji se čitavog života traže i, posle bogate i čak uspešne karijere u nekoj drugoj oblasti, u poznoj dobi uplovljavaju u književnost.
Stevan Lazić studirao je istoriju i arheologiju, bio atletičar, atletski (Crvena zvezda) i košarkaški trener (Hemofarm).
Strastveni ljubitelj bluza (napisao je tekstove za dva CD grupe Zona B), filma i književnosti, a onda se odvažio da uplovi u književne vode.
Njegov roman prvenac, „Bluz za luzera“, objavljen (Plato books) pre deset godina, naišao je na odličan prijem kod čitalaca, štampan je u dva izdanja, a čak se našao u užem izboru (među dvadest knjiga) koje su bile u trci za Ninovu nagradu.
Posle toga objavio je još dve prozne i jednu pesničku knjigu.
Najnovija pesnička zbirka Stevana Lazića „Zendali“ pojavila se ovih dana kod izdavača Gramatik.
Ako je bluz, kako neko reče, ono osećanje dobrog čoveka koji se oseća loše, možemo reći da je bluz postao lajmotiv svih Lazićevih dosadašnjih knjiga.
U „Luzeru“ taj bluz štimung bio je prožet humorom i samoironijom – tako retkim u našoj književnosti.
Posle knjiga različitog žanra, pred nama je obimna pesnička zbirka ovog autora sa bogatim likovno-grafičkim rešenjima Marine Slavković.
Pesme u ovoj zbirci neoromantičnog prosedea, jednostavnog pesničkog izraza, pisane su redukovanim jezičkim sredstvima bez pridevskih ukrasa što je inače najčešća mana onih kojima je književnost profesija.
Za većinu ovih pesma ne možemo reći da je pisana u bluz maniru, već je refleksivnog tipa i bliža zenu po načinu sažimanja životnog i duhovnog iskustva.
Spoznaje i samospoznaje, opsesije i imaginiranje, izraženi su zgušnjavanjem pesničkog izraza.
Bilo da je u pitanju ljubavno osećanje ili osećanje prolaznosti, čežnja ili slutnja, nadanje i očekivanje, samoća ili osamljivanje, neposredan događaj ili neuhvatljivost trenutka, jezgrovitost pesniškog izraza pokazuje (i dokazuje) neposredno stanje duha u datom trenutku.
Usredsređenost na motiv ili temu, na trenutni doživljaj ili osećanje, čini ove pesme bliže zenu nego bluzu, sa manjim izuzecima kao recimo u pesmi „So long Marianne“ u kojoj se uspešno varira istoimena tema Leonarda Koena, ali i nekolikim drugim.
Među pesmamama uglavnom sličnog prosedea izdvaja se i pesma „O kakva noć“ u kojoj nam se na nedoljiv način vraća Lazićev ludistički duh iz „Luzera“, dok na satiričan način opisuje pesničko veče „pesnika iz regiona“.
Vredna pomena je i pesma „Smrt“ koja govori o „skoro savršenoj smrti“ u kojoj lirski subjekt okončanje života doživljava kao poništavanje biografije, čitaj, identiteta. Biti niko znači biti ništa, kao da nam saopštva lirski subjekt.
Ako tražimo manjkavost ove zbirke pesma ona je prisutna u čestom korišćenju opštih mesta poezije, koje doduše ni ostvareniji pesnici ne uspevaju da izbegnu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
