O ženama, od juga do severa Evrope

Prva predstava nastala je na osnovu romana Šveđanke Marije Sveland, „Gorka pica“ (Bitterfittan), i izvodi se pod javnim naslovom „Predstava“, ali ko zaviri u maleni letak programa, videće da je taj naslov samo građanski uštogljeni deo jednog, sramežljivo pritajenog vulgarizma: „Predstava (koja se ne zove ‘Pičke u kurcu’)“. U njoj igraju, plešu, govore, pevaju i podriguju Nina Marković Matthis i Ana Dubljević, a autorski tim, koji je tu od dramaturške i koreografske i rediteljske pomoći, čine još Bojana Lazić, Dalija Aćin i Milan Marković Matthis. Posredi je švedsko-srpska produkcija Cikade Hb, iz Malmea, i Stanice, iz Beograda, koju je finansirala Inicijativa švedskog instituta Creative Force.

Druga predstava nastala je na osnovu dramskog komada kosovske dramatičarke Doruntine Baša, u dramaturškoj obradi Filipa Vujoševića i režiji Ane Tomović. U njoj igraju glumice Jasna Đuričić i Milica Stefanović, a koproducenti su Hartefakt fond i Bitef teatar.

S obzirom na to da istu situaciju feminine podređenosti prvi dramski slučaj predstavlja u bogatom društvu razvijene demokratije i visokog nivoa ostvarivosti univerzalnih ljudskih prava, a drugi – u kudikamo siromašnijem društvu, u kojem se demokratija tek začinje, možemo da zaključimo da je i na severu i na jugu Evrope, život građanskog društva markantno definisan patrijarhatom, a da se, između tog imućnog severa i ubogog juga, između Švedske i Kosova, Skandinavije i Balkana, jedina razlika u zavisničkom položaju žene, položaju tog kolonizovanog roda, bazira na razlici u kvalitetu kapitalizma, te da je napredak unutar podređenog rodnog položaja proporcionalan nivou zaposlenosti i konzumacije radničkih i sindikalnih prava.

Dakle, ako je žena u patrijarhalnoj urbanoj sredini na Kosovu još uvek neskriveni kolonijalni posed muškarca, oca, brata ili muža, to ne znači da je ona u zemlji socijaldemokratskog kapitalizma, kakva je, ili kakva je doskora bila, Švedska – postkolonijalni subjekt! Bivajući i poslujući u građanskom društvu, ma koliko da je ono uznapredovalo, žena ne napušta svoj kolonizovani subjekt sve dok se ne pobuni. Ergo, ona je subjekt samo u pobuni – u sabotaži porodičnog odnosa, u štrajku seksualnog odnosa, u rušenju svoje idealne poslovne uloge sekretarice! Kao što je zavisno od kapitalizma, građansko društvo je zavisno i od patrijarhalne infrastrukture socijalne inteligencije i socijalne emocionalnosti. Naime, gde god je građansko društvo, a danas je ono gotovo svuda (najperverznije je to da se, boreći se protiv ratnohuškačkog nacionalizma i otimačine imovine, na Balkanu borimo upravo za građansko društvo, dakle, za kapitalizam) – gde god je, dakle, građansko društvo, tu je eksploatacija, i tu je žena u podređenom položaju.

Toj kolonijalnoj ovisnici, međutim, u zemljama razvijenije buržoaske demokratije, njen ovisnički položaj olakšava se i prikriva, na Balkanu nezamislivim, podizanjem njegove cene. Tu, dakle, žena nije više javna robinja svog muža ili oca, nego tajna robinja svoje patrijarhalizovane svesti. Ona ima visoku cenu, ali, i dalje nisku vrednost. A vrednost ima isključivo u borbi protiv sistema koji joj određuje visinu cene, pa makar joj i skupo plaćao (zapravo tek tad ona i ima objektivne mogućnosti da se pobuni) – otelovljujući istu onu volju i onaj um koji je pre sto godina „bitkovao“ (bivstvovao) u subjektu pod imenom Roza Luksemburg.

Za razliku od kosovske drame, u kojoj mladu ženu tiraniše starija, njena svekrva, u švedskoj drami, ženu tiraniše njena sopstvena svest (tačnije, svest njoj nametnuta kao njena). Najbolji primer za to je onaj trenutak u kojem, pošto je odsustvovala iz kuće na dan ili dva, ženu njen maleni sin, ljut, ne želi ni da pogleda, a kad njegovog oca nema tu i po dve-tri nedelje, dečak mu se obraduje kad ga potom vidi. Zašto je to tako? „Zato što ti osećaš grižu savesti i krivicu“, to je tačan odgovor koji ženi saopštava niko drugi do njen suprug, i u tome je sva ironija te situacije koju otkriva muškarac bez kojeg je ona nemoguća!

Obe predstave govore o ženama koje se ne bune, o ženama koje trpe. I dok ona o prištinskim danima dve žene čiji je sin, odnosno muž, proglašen nestalim, pošto su ga odvele policijske snage Republike Srbije, njihovo beskrajno gloženje pokazuje kao repetitivni situacioni krug, u kojem se postupci i dijalozi neprestano „vrte“ iznova, kao na pokvarenoj gramofonskoj ploči, predstava o „švedskoj ženi“, međutim, probija ovaj ciklični koncept: dve izvođačice pred nama izvode niz neutilitarnih postupaka, među kojima je ubedljivo najefektnija ona sonatina podrigivanja.

No, ta predstava traje predugo jer je počesto monotona, i, uprkos tome što autorke i autori žele da nam stave do znanja da žena/performerka tu izlazi iz uloge one koja nam pomaže da prijatno provedemo/ubijemo vreme, to je, ipak, trebalo da bude ispunjeno adekvatnim osećanjem bunta, a ne dosadnim odsustvom svakog osećanja. Druga predstava je, pak, suviše kratka i, u tom repetitivnom svom obliku, sasvim simplifikovana, bez naznake i najmanje mogućnosti one pobune koju snaha i svekrva, ipak, naziru, iako im savest ne dâ da je izvedu.