O životu dvoje poeta apstraktnog slikarstva: Reporterka Danasa posetila Fondaciju umetničkog para Hansa Hartunga i Ane Eve Bergman

U čudesnom parku, kojim vladaju stabla stogodišnjih maslina, kriju se tri građevine – nalik najboljim apstraktnim platnima ili ludim kreacijama vrhunskih japanskih arhitekata.

Nakon što je dve decenije bilo mesto intimnosti i kreativnosti dvoje poeta apstraktnog slikarstva – Hansa Hartunga i Ane Eve Bergman, ono je, nakon njihove smrti transformisano u njihovu fondaciju. I raj za sve ljubitelje vrhunske umetnosti.

Jer retko da negde postoji takav sklad i harmonija između nekadašnjih ateljea i životnog prostora s jedne, i opusa ovih umetnika s druge strane. Jednostavnost, svedenost, ravne oštre forme, elegancija, sklad, mir i mirisi Mediterana. I vatromet boja koji izbija sa njihovih slika.

Fondacija Hansa Hartunga i Ane Eve Bergman koja je nedavno otvorena za javnost je ne samo kuća sećanja, i prostor namenjen prenosu nasleđa i vizije života dvoje umetnika, već i više od toga – neka vrsta utopijske kuće koja sebe želi da projektuje u budućnost.

Pa ko je taj amblematični umetnički par?

On – Hans Hartung, koga je u svet umetnosti, još kao dečaka, uveo strah od munja.

Rešenost da se suoči sa njima, da im pogleda u lice, da uhvati njihov bljesak i da ih naslika, odvela ga je tako daleko da je postao pionir lirske apstrakcije. Rođen je u Lajpcigu 1904, gde je studirao filozofiju i istoriju umetnosti, da bi se pre završetka studija preselio u Drezden, gde je nastavio da studira slikastvo. Kasnih 20-ih se, bežeći od nacizma, preselio u Pariz.

Tu se sreće sa Kalderom, Kandinskim, Mondrjanom, a 1929. se zaljubljuje u mladu norvešku umetnicu Anu Evu Bergman.

Par se venčava u Drezdenu, gde vode veoma skroman, oskudan život – on izlaže slike kod nekih galerista, a ona crta radove u stilu Grosa.

Odlaze na Minorku, ali ih odatle proteruje frankistički režim.

Po povratku u Pariz, oni se rastaju ’38. godine. Hartung se dva puta pridružuje francuskoj legiji stranaca u ratu protiv svoje zemlje, a 1944. mu nakon jedne borbe biva amputirana noga.

Tokom ratnih dana on je na stalnom udaru, pa čak biva i zatvaran od Gestapoa zato što je služio u stranoj vojsci, kao i zbog svoje „degenerativne“ umetnosti.

Nakon rata, stižu bolji dani – kako na umetničkom, tako i privatnom, planu. Sa dve izložbe ’47. i ’48. godine u galeriji Contii ime Hartung se nameće, a deceniju kasnije on obnavlja vezu sa Bergmanovom i ona traje sve do smrti.

Postaje blizak sa Sulazom i Fontreom, koji su takođe usvojili njegov spontan i gestualni stil, oslobođen svake rigidnosti i formalnih ograda.

Njegovo delo je imalo značajan uticaj i na američke apstraktne slikare tokom ’60-ih godina – posebno na Sema Frensisa.

Mnogii muzeji mu organizuju retrospektivne izložbe, a 1960. on osvaja i Gran Pri za slikarstvo na Bijenalu u Veneciji, čime definitivno stiče svetsku slavu. Ozbiljan moždani udar pogađa ga 1986, što ga je prinudilo da do kraja života bude vezan za invalidska kolica.

Ali, i pored toga, on je do poslednjeg dana slikao i stvarao na svoj jedinstven način. I napravio čuda.

Poznat po lirskom i gestualnom pristupu slikarstvu i litografiji, Hartung je tokom decenija svog stvaralaštva pokazivao stalni napredak i inventivnost u tehnikama i formama koje je primenjivao.

Od svojih prvih crteža u mastilu ’21. godine i akvarela ’22. pa do upotrebe širokih i velikih četki ’45, do crnih fleka i boja ’70-ih, on se uvek borio sa i uz pomoć raznih alatki i materijala. Govorio je: „Šta ja volim, to je da delujem na slike. Da nešto uradim. Da grebem, vučem, da je isflekam, da je osvojim.

Da je napadnem bojom, ukratko da uradim sve ono što nije ‘slikanje'“.

Zato nije ni čudo da je poslednjih decenija svog života otišao još dalje – umesto detaljnih priprema i krokija, on počinje da napada platno direktno.

Svoje gigantske formate šamarao je granama metle ili maslina, prskao ih zidarskim alatkama ili raspršivačem vinove loze, da bi zatim prešao na usisivač, kompresore, grabulje u obliku ventilatora, itd. itd. I svi ti apsurdni instrumenti, koji se sada mogu videti u njegovom potpuno nedirnutom ateljeu, bili su u funkciji nanošenja boje i ulja na ta čudesna platna.

Može se reći da je do kraja ostao dosledan svom motu – „Prva i najznačajnija stvar je da ostaneš Slobodan – u svakoj liniji koju povučeš, u svojim idejama i političkim akcijama, u svom moralnom opredeljenju.

Umetnik mora da ostane Slobodan od spoljnih ograda i restrikcija“.

Ona – Ana Eva Bergman je otkriće! Senzacija! NJen opus je zaslepljujući. Dugo u senci svog slavnog supruga, norveška slikarka je sublimirala grandioznu prirodu svoje zemlje u apstraktnim platnima čiste poezije, koja su u suprotnosti sa njenim stvarnim životom dostojnim romana.

Njeno detinjstvo i školovanje u Norveškoj pod okriljem straha; boemska mladost i avanture diljem Evrope; karijera ilustratorke i hroničarke; njen otpor nacizmu i neprestana borba sa narušenim zdravljem; tri braka, od kojih dva sa istim čovekom u periodu od 28. godina; tragičan kraj u raskošnoj lepoti vile u Antibu.

Prvi deo njene karijere je bio obeležen interesovanjem i posvećenošću karikaturi i ilustraciji. NJen talenat posmatrača je čini budnim i lucidnim hroničarem i svedokom društvenih i političkih nemira ’30-ih. Ona je snažna ličnost, emancipovana žena, slobodnog duha, samostalna i spremna na izazove i rizike.

Da bi pronašla sebe i svoj umetnički izraz, ona napušta Hartunga, da bi se desetak godina kasnije opet udala za njega.

Od 1940. okreće se apstraktnom slikarstvu i stvara impresivno poetsko i duhovno delo velikog modernizma, koje je sama nazvala „simboličnom sikom sveta“.

Delo koje teži ka apstrakciji, koje karakteriše značaj linije i ritma, intenzivna, jaka boja i upotreba metalnih folija – pre svega zlatne i srebrne. Ako je njen moto bio -„Dostići najubedljiviji efekat najjednostavnijim sredstvima“, onda je u tome i uspela, ostavivši za sobom monumentalno i spektakularno delo.

Iako je uvek bila na margini i ceo život posvetila umetničkom stvaranju daleko od pomodnih trendova, u tišini i senci svog slavnog supruga, ona je ostvarila časnu karijeru.

I pored toga što su njena dela izlagana u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Norveškoj, što su joj bliski prijatelji bili Rotko i Sulaž, ona je ipak ostala nedovoljno poznata i priznata u Evropi i svetu. NJen opus i jedinstveni likovni jezik, baziran na rečniku čistih, svedenih formi, očito je čekao svoj trenutak slave i prestiža.

Zato i ne čudi da je doživela više nego zasluženu posthumnu slavu i da je danas predmet neizmernog divljenja, obožavanja, pa čak i pomame. Najveći i najslavniji svetski muzeji organizuju njene retrospekcije, a kolekcionari se otimaju za njena dela.

Ako je Hartung u slikarstvo ušao da bi spoznao fenomen munje, Eva Ana Bergman je to učinila da bi se približila svetlosti kojom je uvek bila opčinjena. Pre svega onoj na severu svoje voljene Norveške.

Na njenim velikim slikama zvezda, sa noćnim i osvetljenim licima, skoro da se mogu videti aluzije – koliko je mnogo vremena potrebno da se pronađe svetlost. A i da se izađe iz senke supruga.

Dva velika umetnika. Dve ogromne, jedinstvene ličnosti. Dva kreativna sveta.

I zadivljujuća fondacija koja u svojim zidovima čuva od zaborava blistavo stvaralaštvo ovog para. Koji je zajedno živeo, stvarao, voleo se i čiji je pepeo zajedno rasut u moru Mediterana.