O žrtvovanoj generaciji

Objavljujući dela poznatih i priznatih stranih autora kao što su „Kosmos“ Vitolda Gombroviča i „Popodne pisca“ Petera Handkea, ova edicija širi svoje obale i za knjige domaćih pisaca. Tako je u „Reci“ nedavno objavljen roman Željka Jovanovića „Smrt nepoznatog saksofoniste“, prozni prvenac kojim nas ovaj cenjeni pozorišni stvaralac vraća bliskoj prošlosti od koje, čak i da želimo, da pobegnemo ne možemo.

Željko Jovanović, dobitnik Sterijine nagrade i godišnje nagrade Narodnog pozorišta u Beogradu, izabrao je da ne imenuje glavnog junaka romana; njegov Z. se vraća iz Pariza u provincijski gradić svog detinjstva i rane mladosti, sa nadom da će mu to biti poslednje bekstvo od sveta, i od sebe samog. Pripadnik naraštaja koji je zahvaćen raspadom Jugoslavije i ratom, koji je u tom vihoru izgubljen i slobodno se može reći žrtvovan, živi ponovo kroz sećanja ne razrešavajući svoje dileme koje se sve svode na jednu: koliko smo sami odgovorni za ono što se dešava, i za budućnost koja je pred nama.

Roman „Smrt nepoznatog saksofoniste“ u srpskoj savremenoj prozi predstavlja otklon od dominantne postmodernističke strukture, smatra pisac Miloš Latinović. To je u najpozitivnijoj odrednici „stari, dobri roman“ sa jasnom pričom i dobro oblikovanim karakterima i, kako Z. zapisuje, hronika nestanka jedne generacije, i jedne zemlje… Koje u vrtlogu novih zbivanja ne bismo smeli da zaboravimo.

Jedno od takvih sećanja priziva i knjiga-spis, kako ju je u nadahnutom predgovoru nazvao Ratko Božović, prepiska oca i sina, Milana i Miodraga Pajevića, pod nazivom „Planina koja me je volela“. Uz životne detalje, emotivne i iskrene, pred očima čitalaca još jednom protiče vreme „generacije koja je shvatila da je u celoj priči izvukla najdeblji kraj“, kako je zapisao mlađi Pajević. Knjiga ima i podnaslov „Bostonske i druge priče“ a odvija se u vremenu od 1997. do 2017, dok elektronska pošta „leti“ od Belgoroda, preko Bostona, do Beograda i Kijeva. Lepo je kada čovek ima čega da se seća, kaže Božović, a sećanja su oživela u ovoj prepisci dvojice srodnih bića koje su „surove okolnosti naše stvarnosti odvojile i prostorno udaljile“. Ali ne i emocionalno, mentalno, intelektualno i imaginarno, što, kako zaključuje Božović, sada postaje i deo sećanja na ono šta nam se ovde dogodilo, pa je knjiga dvojice Pajevića više od dokumenta.

Kada smo poslednji put čitali basne? Beše li to vreme kada smo uz Dositeja učili da na svet gledamo i drugačije, opreznije, realnije, a ne samo bajkovito? U suizdavaštvu sa Vukovom zadužbinom, novosadski „Prometej“ nam predaje na čitanje knjigu basni Radomira Putnikovića pod nazivom „Svetlosti velegrada. Izabrane i nove basne“, u kojoj ćemo se prisetiti svega što se oko nas zbiva(lo), a u šta, kada bi nam neko pričao, ne bismo mogli da poverujemo, toliko je ružno, besmisleno i neprihvatljivo. Upravo o tom besmislu Putniković govori i, kako piše Draško Ređep, „pri tome se ruga jatima i krdima slabe pameti, jednoumlja i robovske poslušnosti. Najviše našem kratkom pamćenju koje dopušta da gotovo svakog dana neko glup i zao otpočne vlastitu istorijsku veru“.

Pod svetlostima Putnikovićevog velegrada žive razne živuljke, bubašvabe i pčele, petlovi, labudovi, zečevi, lisice, stenice i vaške, veverice i mačke, bubamare i leptiri. Svi su oni junaci basni o današnjem svetu u kojem su zgažene moralne vrednosti i caruje nepravda. Zato je i došlo vreme povratka satiri, koju Putniković ispisuje u duhu najbolje tradicije velikog Radoja Domanovića.