Pojedinac koji se suprotstavlja slepoj moći totaliteta istorije i njenog postajanja, u zabludi da je osvojio samostalni prostor, vara se, jer nitima koje je ušio u svoju tkaninu upravlja svet, veliki lutkar.
Tako kaže jedan zažareni Hegelov odeljak, koji je izdao i preveo Remo Bodei u delu koje je, kao mnoga druga njegova dela, izvrsna filozofsko-književna interpretacija naše sadašnjosti što se vrtoglavo menja. Prevashodno u svetlosti onog sjajnog perioda nemačke kulture, Geteovog, Hegelovog, Kantovog, Helderlinovog doba, koja je bila poslednja univerzalna kultura, ona što kao nijedna druga pomaže da razumemo naše vreme koje je uništava, menjajući prirodu čoveka samog.
Hegel, koji nije voleo romantičarske nastranosti niti pisce što su od nihilizma stvarali suštinu i samu formu svoje umetnosti, poput velikog Žana Pola, nesumnjivo bi bio zgrožen današnjom kulturom i video bi u njoj jaje civilizacije koje samo što nije naprslo da stvori ko zna koju drugu. No – protiv svakog regresivnog iskušenja da se podlegne strahu od nepoznatog – uvek je isticao da je zabranjeno gledati unatrag, okretati se prošlosti, poput Lotove žene.
Obećana zemlja uvek je ispred nas, u prostoru i vremenu, i k njoj se ide kroz pustinju. To je istina egzodusa, egzila.
No, dok je žal okretanja unatrag gotovo uvek varljiv – i zato što je prošlost gotovo uvek bila užasna i što su je bogobojažljive i smerne duže idealizovale u iskrivljenom svetlu – uskogruda banalnost možda, pak, danas nagoni da se uvek gleda napred, neprekidno razbijajući ploče Božjih zapovesti i uništavajući sadašnjost, pretvarajući čoveka samog u vanzemaljca koji se više ne prepoznaje. Ako je teorija evolucije tačna, danas je transformacija vrste ubrzana kao u starim Ridolinijevim komedijama koje su zasmejavale zbog neprirodne brzine kojom su se likovi kretali. Na kraju pustinje mogla bi biti neka Ne-Zemlja, barem za nas kakvi jesmo; nekakva Ne-Zemlja za vanzemaljce rođene s ko zna koliko DNK i decom od ko zna koliko majki, za robote i kiborge još dosadnije od onih u naučnofantastičnim pričama. Već pre mnogo više od jednog veka Niče je govorio da dolazi vek varvara i da će nauke biti stavljene u njihovu službu.
Ovaj hod napretka previše nalikuje obaveznim i zanesenjačkim povorkama novih balila ili drugih mladih pionira u uniformama raznih boja, pod zastavicama ovog ili onog totalitarnog režima. Treba preći pustinju, a sadašnjost je uvek pustinja. No, ako se putem naiđe na oazu, s lepim hladom, sočnim urmama i izvorom vode, zašto da se ne zaustavimo i možda, ako nam se svidi, tu i smestimo? Nije samo Streben, neprekidna faustovska težnja za delanjem, ta koja može da spasi život. Faust se smeje malo, gotovo nikad, a bez smeha – smeha uprkos, kako opominje teologija – možda i nema spasa.
Humor je taj koji može da pogleda životu u lice, užasnom istinskom životu, tako teško razlučivom od njegovih maski i njegovih uloga. Goli život, kako glasi naslov duboke i zadivljujuće knjige o Pirandelu Enrika Čerazija, mladog izučavaoca filozofije kojem dugujemo oštroumne eseje o velikoj nemačkoj teologiji, o mitu u hrišćanstvu, o jeziku religije i nihilizmu, eseje koji predstavljaju suštinski doprinos krizi smisla u savremenoj kulturi. Krizi koja se konkretno tiče svih nas, naše kulture, a pre svega našeg postojanja; Čerazi je temeljno ispituje, priznajući joj sav značaj, ali ne smatrajući je fatalnom niti definitivnom.
Pirandelov osećaj tragičnog posve je drugačiji od svakog stereotipnog relativizma i nastaje iz neuspelog pokušaja da se prevaziđe nihilizam. Humor je tragičan, ali lišen pathosa; korenita kriza identiteta ne razrušava jastvo, omogućava mu da živi i preživi u drugim oblicima i na druge načine, kao Matija Paskal u Adrijanu Meisu. Humor dopušta da se ne povinujemo nikakvom tobožnjem apsolutu; čak ni – njemu možda i ponajmanje – apsolutu koji se poistovećuje sa istorijom i nužnošću njenog hoda. Ako napredak nalaže Matiji Paskalu da hoda, Adrijano Meis možda može da uzme odsustvo iz zdravstvenih razloga, da se izopšti iz vojne službe sveopšte istorije, da malo zaostane ili barem ostane po strani. Humor je razređivač svakog dnevnog reda. Ako Obećana zemlja čeka novog čoveka, korenito transformisanog tehnologijom i u telu i u mozgu i u srcu, zahvaljujući humoru može ga još malo pričekati.
(nastavak u sledećem izdanju)
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, kolumnista lista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“, kao i romana „Obustavljen postupak“, koji će uskoro biti objavljen u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
