Obračun sa duhovnim kičem

Kultna Loganova biografska priča o velikom slikaru Marku Rotku (1903), jednom od ključnih predstavnika apstraktnih ekspresionista koji su se pojavili u NJujorku posle Drugog svetskog rata, Rusu jevrejskog porekla Markusu Jakovljeviču Rotkoviču, čija je porodica zbog progona emigrirala u Ameriku 1913, okupila je značajnu autorsku ekipu – scenografiju za predstavu uradio je čuveni crnogorski slikar Dimitrije Popović, ulogu Marka Rotka igra Branislav Lečić, njegovog pomoćnika Kena Marko Grabež, kostimograf je Adrijana Pajić, a izbor muzike napravio je sam reditelj.

Kako su na početku jučerašnje konferencije za novinare izjavili direktor Grada teatra Blažo Radoman i selektor Dramskog programa Boris Mišković, Loganova drama odabrana je nimalo slučajno, kako zbog angažmana koji nosi u odnosu na vreme koje danas živimo, tako i u odnosu na problem okolnog kiča, s kojima se Grad teatar bori poslednjih godina.

Po rečima Danila Marunovića, priča o slikaru Marku Rotku za njega ima višestruki angažman.

– Kad biram tekst koji ću raditi, činim to u odnosu na prostor gde će se igrati, a pošto je Grad teatar danas zadnji bastion borbe za dobre vrednosti u Budvi, koja je toliko ogrezla u svemu pogrešnom, od kiča do korupcije, uhvatio sam se ovog Loganovog komada. To je drama o jednoj tragičnoj umetničkoj figure, velikom heroju i borcu za koncept velike, elitističke umetnosti. Za koncept umetnosti koja je bitna, koja se pita, koja može da menja stvari. Mislim da nam to nedostaje – umetnost koja je potentna, koja nije, kako kaže slikar Marko Rotko, junak ove predstave, temporalna, i koja nije malograđanski ugodna i služi samo da bi došli na premijeru, odgledali krasan komad i otišli kući. Ovde je reč o umetnosti koja se obračunava, koja je nekakva oštrica.

Ulogu Marka Rotka igra Branislav Lečić, čija je saradnja sa Gradom teatrom, kako je izjavio, uvek bila plodonosna, a u predstavi „Crvena“ njegovo zadovoljstvo je višestruko.

– Reč je o komadu koji je izašao iz pera čoveka koji se pozabavio pitanjima same umetnosti. Ovde je izvučena jedna crvena nit, ma koliko tanka, kao ideja vodilja, koje se čovek mora držati ako hoće da se bavi ovim poslom, bez obzira koja je umetnost u pitanju. Moj lični razlog da prihvatim ulogu Marka Rotka je dubok, upravo kao neka sublimacija mog dosadašnjeg rada, mog obračuna sa umetnošću, sa sobom. Mi moramo, kao generacija, kao nacija, da razvijemo taj senzibilitet. Moje političko iskustvo je potvrdilo da imamo opterećenje ega koje je dominantno, koje nije oslobodilačko. Ono ne razmišlja o nasleđu, već o dnevnom zadovoljenju sopstvenog ego tripa. To razmišljanje je u ovom komadu prisutno, da se kao neka potreba apsolutno hrabro brani svoj ego, ali i isto tako i da se dozvoljava nekome ko dolazi da bude u izazovu. Zato što je to dostojanstven način da taj neko sazri i dođe na tvoj nivo, makar te i poništio. Samo privremeno, jer prave vrednosti nikada ne nestaju. Mislim da je to ključna tačka problema vremena u kojem živimo. Nismo sposobni, govorim o pojedincima u politici, ekonomiji, kulturi, da svoj ego dovedemo da bude izazov, da bude spreman da otvori karte i da prizna da, ako je nešto bolje, da se to nasleđuje – istakao je Lečić.

U liku mladog slikara Kena, pomoćnika Marka Rotka, videćemo Marka Grabeža.

– Za razliku od Rotkove generacije apstraktnog ekspresionizma koja je na jako nasilan način odstranila kubizam, Ken i njegova generacije Pop Arta trude se da to urade „mekanije“, dostojanstvenije. To je generacijski napredak, a nije infantilno obaranje autoriteta, po svaku cenu „ubijanje oca“, već dostojanstven način smene generacija kojoj je u umetnosti došao kraj. Dolazi nova generacija koja poštuje , ali nema idealizovanje autoriteta, već objektivno sagledavanje slike – kaže Marko Grabež.