Publika i glumci zajedno na sceni Centra za kulturu u Mladenovcu. Broj mesta je ograničen. Opet se „Igra u tami“ izvodi na kartu više. Kao u matičnom pozorištu „Boško Buha“. Samo da gledaoci budu tesno priljubljeni jedni uz druge kako bi ih strah od istinitosti priče sa scene ujedinio u nameri da joj stanu na put, da budu oprezni. Inspirisan pripovetkom Ive Andrića „Aska i vuk“, u kojoj se Aska plesom bori za život, Đorđe Milosavljević je napisao ljubavnu priču iza koje stoji aktuelni problem trgovine ljudima. Mi smo publika, a oni porodica ili ono što je od nje ostalo, makroi, podvodači, potkupljeni policajci čiji život s verom u profit oduzima ono malo života devojkama bez nade.
Sve to u ambijentu jeftine javne kuće kojom glumački gorostasno vladaju Vuk Kostić, Vladica Milosavljević, Igor Damnjanović, Viktor Savić, Borka Tomović. Koreograf Petar Pjer Rajković je na dobro skrojenu muziku Stribora Kusturice, omogućio Aski da zablista. Tu izuzetno zahtevnu ulogu sa malo teksta i mnogo igre, koja je ćuteći ponajviše govorila, iznela je studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti Tamara Dragičević. Gorku, slikovitu, dramu reskog jezika režirao je Jug Radivojević kao svoju petu predstavu u ovom pozorištu i treću koju je radio sa Milosavljevićem u istom teatru. Burnim aplauzom publika je pozdravila aktere, ispunjavajući foaje Centra za kulturu i tokom razgovora posle predstave.
– Kako je pozorište ogledalo društva, mi nemamo kud. Obreli smo se svi u mučnoj tranziciji koja traje čitavu deceniju a ona se u svakom smislu prenela na pozorište. Donela nam je uglavnom loše. Tako nas je obavezala da progovorimo i o ovoj temi – trafikingu, koja je skrajnuta kada je u pitanju neki umetnički izraz. Bilo je zanimljivo da su dan uoči premijere mediji objavili vest da se gotovo identična priča o trgovini ljudima dogodila u Podgorici. Nije Đorđe Milosavljević imao sve te podatke ali je dosta istinitog inkorporirano u ovu dramu. Sve je, ipak, krenulo od priče „Aska i vuk“ Ive Andrića, a došlo do onoga što nam život danas donosi – prostituciju i trgovinu ljudima, teme koja nas se tiču, a nedovoljno ih obrađujemo.
Da li Jug Radivojević plaća neku cenu tranzicije i na koji način?
– Najteži oblik tranzicije je kada iz jednog nedefinisanog društva prelazite u drugo, još manje definisano. Kada bismo tranzitirali iz jednog konkretnog u drugo konkretno, verovatno bi nam bilo lakše. Lično sam kao veliki borac, optimista i radnik neprekidno od 1994. godine u ovom poslu. Nijedan sistem nije uticao na mene i obim mog posla jer za svakog ko želi uvek ima posla. Ipak, teško je pogotovu mladim ljudima koji ne znaju u šta ulaze. I ono što me posebno pogađa jeste što mlade generacije studenata kojima predajem imaju težak zadatak da se izbore za mesto pod suncem – kaže reditelj Jug Radivojević. Razgovor nastavljamo sa glumcem Nenadom Nenadovićem, koji ne veruje u pozorišni marketing koliko u usmenu preporuku predstava. Veruje da je baš to bilo presudno da komad „Igra u tami“ stekne popularnost.
– Mislim da je pozorištima sve teže. Kada nešto počinje da strada i ostaje bez sredstava, prvo se dotakne kultura. Imam utisak da se stalno ta slavina zavrće. I ova predstava je kap u moru kao pokušaj da budemo društveno aktivni, finansijski obazrive trošadžije i da umetnički obradimo još uvek tabu temu. Tako smo dobili predstavu u kojoj svi uživamo jer smo, pre svega pripremajući je, postali ekipa koja je išla na fudbal, pričala… Jug ima sposobnost malobrojnih reditelja da nas natera da stavimo srce na teren. Zato je svako izvođenje za nas premijera. A što se tiče upravnikovanja, sada mislim da je to idealno mesto za ljude koji su prešli šezdesetu. Sam ću se ponuditi kada zagazim u sedmu deceniju. Divio sam je Ljubivoju Ršumoviću koji je imao divnu kancelariju, pogled na centar grada, mlade i spretne ljude oko sebe. Još imam snage da glumim, kaže Nenadović.
Šeste festivalske večeri odigran je komad „Pokojnik“ Branislava Nušića u režiji Egona Savina i izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda.
Nenad Ljubenović, direktor Centra za kulturu Mladenovac
Politika malih vrata
Centar za kulturu Mladenovac osnovan je 1952. godine. Nazivom, kao i sve slične institucije kulture u Srbiji, asocira na predtranzicione godine srećne uljuljkanosti i jedine nužne odgovornosti, i to prema osnivaču. Nepodnošljiva lakoća tranzicije donela je lakoću ideja, slobodu u osmišljavanju programa, ali i obračun sa pukim iščekivanjem sredstava. Nenad Ljubenović, direktor Centra u Mladenovcu kaže da zastupa „politiku malih vrata“ jer je vreme povika iz kancelarija prošlo. Uz izuzetak stalne pomoći grada i opštine, sredstva za projekte i programe traži kucanjem na više vrata, verujući da će neka da se otvore. Sa namerom da Centar oživi sadržajno i tematski , po imenovanju pre godinu i po dana, odlučio je da uveća funkcionalnost prostora. Unutar Centra proširen je hol za otvaranje galerije i probijena komunikacija između scene i foajea. I kao profesor muzike, Ljubenović planira da podrumski prostor ustupi mladim bendovima jer je sve više umetnika koji imaju šta da kažu performansima, igrom, likovnim stvaralaštvom ili koncertima. Sinergija ljudi, ideja i sadržaja je ono na čemu Ljubenović temelji ideju Centra tzv. urbane kulture. Podvlači da urbani spektakl nema stalnu rezervaciju u Beogradu čija blizina hrabri ali i odvlači umetnike iz Mladenovca. U novu sezonu ušao je izborom novih ljudi među kojima je na mestu selektora i umetničkog direktora pozorišnog festivala, dramaturg Željko Hubač. Prva promena u odnosu na dosadašnju praksu održavanja festivala u prvoj nedelji oktobra, usledila je izborom 6. oktobra za početak manifestacije. Desetogodišnjica revolucije odredila je njihov zajednički koncept. Datum su izabrali sa željom da se baš u Mladenovcu, bar umetnički, odgovori na ono što se politički nije dogodilo. Tako je počeo festival „Nepodnošljiva lakoća tranzicije“ čiji će se model proširen programima za najmlađu publiku, primeniti na naredna izdanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
