Obučeni za nestručnost

Od popa do boba, sve što govori, bez obzira da li misli, izjavljuje da su ovi „Nemanjići“, i pre i posle remonta, glupi za sve pare koje su u njih ulupane.

Tu odmah uočavamo dve stvari. Prvo, jednosuštnost kritika. Bez obzira na to koja ih hipostaza javnosti izriče – stručnjaci ili laici, intelektualna elita, creme de la creme srpske sorbone ili lumpenproletarijat upropašćene srpske privrede – stavovi o televizijskoj seriji u toku, istovetno su negativni. Ono što su i neveže u stanju precizno da uvide kao nešto krajnje loše, o samoj toj stvari govori da je nestručna, da je neuko, neznalački napravljena.

Drugo, kad se kaže da je nešto učinjeno nestručno za sve pare koje su u to uložene – a uložena svota je dovoljna da stvar bude napravljena pravo, a ne krivo – onda to znači da je ova plaćena neukost na delu najcenjeniji vid zanata, naime, najcenjeniji nivo stručnosti ovde i sada. U teoriji, to je paradoksalno, ali u našoj stvarnosti, to je praktično.

Televizijsko nacionalno preduzeće „Nemanjići – rađanje kraljevine“, kao i tolike druge stvari od nacionalnog značaja, urađeno je krajnje nestručno (neuko, neznalački, nesavesno), a uprkos tome što su ga radili za to kvalifikovani stručnjaci. Šta nam to govori? To nam govori da smo izgradili jedno stanje kulture u kojem nestručnost nije produkt pukog nevežestva nego glavna odlika profesije. Gledajući ove i ovakve „Nemanjiće“, uviđamo da njihovi autori-konstruktori čine baš sve što ne treba da čine, a ne čine ništa što bi trebalo da čine. To je jedna posebna dimenzija naše kulture, poslednji njen stadijum.

Kod nas se, dakle, ljudi školuju, usavršavaju da postanu nestručni i uče da budu neuki. Zašto? Zato što je to na ceni. A da je to na ceni, najbolje govore sveži postupci onih koji su nekad bili stručni stručnjaci, a sad su nestručni stručnjaci. Ima li gorostasnijeg primera za ovo od Gordana Mihića, slavnog i sjajnog scenariste, koji je, eto, napisao ove i ovakve Nemanjiće. Gde je koren ovog problema?

Mislim da je koren ovog problema u onoj uvreženoj sintagmi „od nacionalnog značaja“, koja se pred projekte u kulturi meće kao šargarepa pred magarca. Ta mrkva sintagme „od nacionalnog značaja“ postala je u Srbiji egzistencijalni atribut svim onim delatnostima kojima nije potreban atribut izvan njih samih, kao što su nauka, umetnost, moral, pravo.

Dakle, od deteta do groba u Srbiji, sve je saglasno u oceni da je serijal „Nemanjići“ neuko napisan i još neukije režiran, a društvene mreže pune su britkih komentara i jarkih zapažanja o buljucima glupih postupaka i reči kojima je načičkana ova troma, staromodna, učmala, posprdna, kao iz naftalina izvađena nova serija, koja je za sada pokazala samo dve od dvanaest svojih epizoda. I ja sad neću ovde nabrajati sve to loše što je dobro pobrojano, svu tu silu neukosti koja je javnosti lako predočena, od toga da su naši televizijski stručnjaci ostavili freske u manastirima onako polovno kako danas izgledaju, posle osamsto godina, da govore o vremenu svog nastanka, pa do onog lascivnog glagolčića „pričvrljiti“, o kojem cela Srbija danas bruji i smeje mu se grohotom, nego ću se potruditi da ovoj smušenoj, otužnoj stvari dam jasnu i razgovetnu definiciju, u aristotelovskom maniru, kao spomenik našem vremenu i običajima:

Televizijska serija „Nemanjići – rađanje kraljevine“ podražavanje je neozbiljne i necelovite radnje, neusklađenim govorom koji nije poseban za svaku priliku u pojedinim delovima, licima koja pripovedaju, a ne delaju; ne izazivajući sažaljenje i strah, ova televizijska serija ne pročišćuje ta osećanja.