Obučeni za nestručnost

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Filmovi će vam vrediti nešto tek kad budete mogli objektivno da prikažete prošlost. Do sad ste uvek srbe prikazivali kao zapadnoevropljane, što je istorijska greška. Oni su od zapadne evrope bili jako daleko. Jako.

2. Zasto cenzurisete komentare? Jel to vi branite Bujosevica od mene?

3. Mogao bi da se posluzim recima autora: od kolevke do groba sve u Srbiji je saglasno da je ovaj tekst neuko napusan. I jos: toliko je maliciozan da ne cini cast ni samom autoru. Pa, onako sa nebeske visine unizi i Mihica i ostale, ne izrece ni jedinu jednu primedbu, pozivajuci se na “merodavna” misljenja sa drustvenih mreza i tabloida. I ne propusti da podeli Srbiju na mnogo ucene i one priproste, neuke, plebs. A zaboravi onih makar milion iz bivse nam srednje klase koji nr gledaju sa visine ni na svoju istoriju, niti na stvari kakva je i ova serija. Kako li bi se tek proveo Sekspir, da je slucajno pravio ovu seriju ili nesto slicno.

4. Kada seriju pravite kao zamenu za istorijsku čitanku ili predugačak propagandni spot u nastavcima sa neubedljivim glumcima koji vode izveštačene dijaloge ili monologe, onda dobijete nešto što nije bljutavo kao Bajićeve serije serija, ali je dozlaboga dosadno.
   Izgleda da se nekome, iz meni nepoznatih razloga, jako žurilo.

5. Izvrstan osvrt na seriju u tekstu Zlatka Pekovića. Nesumnjivo je u pravu kada ističe da je „koren problema u onoj uvraženoj sintagmi „od nacionalnog značaja“ koja se pred projekte u kulturi meće kao šargarepa pred magarca“. Verujem da mu stvaralaštvom zbog toga zagospodari strah i uznemirenje. Sigurno je razmišljao i kako je prošla predstava po tekstu Siniše Kovačevića. Rezultat toga je da se autor serije iskaza i kao „aljkav brzotvorac“ svog dela, ko načinjenog da očara sveštenstvo i zadivi gomilu, nadajući se da su gromki početak i slavljena imena dovoljna prepreka svakom kritičkom pogledu. „„Godine 1143 dolazi na vizantijski presto car Manojle Komnin. To je poslednji veliki, pravi car Vizantije: lep, darovit, fizički vanredno razvijen, poduzetan u velikim planovima i smeo u podvizima“ , „Manojlo je bio ideal jednog viteza po franačkom shvatanju““ piše i citira Vladimir ćorović. Koliko Manojlo iz ovog opisa odudara od predstavljenog mu lika u seriji, toliko nažalost i ostali sadržaji odudaraju od očekivanog dometa jednog Mihića, što zapaža i Srđan Milošević u tekstu „Čekajući „premontažu“ epizode Nemanjića“. Ukoliko bi Mihić, sam, uzeo duh kritičkog pogleda, izolovao se od laskavaca, neukih i dogmom uvezanih, nesumnjivo bi došao do istih Pekovićevih pogleda. Stvaralački duh bi prožeo dobom u kom se radnja odvija a ne očekivanjima reakcije vlasnika nacionalnih značaja.

6. Rekoše li u seriji da su Nemanjići krunu izmolili od rimskog pape obečavajući da će biti katolici?