Očevi i sinovi

Stiglo je lažno proleće. Zbunilo se. Ne zna koliko je tačno sati. U najvećoj zabludi su biljke, one trpe i ćute, nemoćne da ispune sva čovekova očekivanja; gledaju da od ponoćnog mraza spasu svoje izdanke. Možda ćemo ovog leta jesti nacrtane breskve i red bi bio da na vreme nađemo krivca za to. Tako je od pamtiveka a tako se to radi i u današnjem svetu – izabereš pojave koje ti se ne sviđaju i onda kreneš u potragu za mogućim krivcima. Krivaca je puno a zaslužnih malo, kao i pojava koje nam se sviđaju. Zato se valjda i kaže – Eh, kako je nekad bilo lepo! Iako je u svakodnevnom razgovoru učestalo da se kaže „biće bolje“ u to malo ko veruje, jer ne zna kako će da bude kad ništa ne zavisi od njega samog. Ono kako je bilo izgleda bolje sa distance dok ovo kako je sada i nije nešto, ali biće bolje. Onih koji se sećaju „dobrih starih vremena“ sve je manje, kao da se priroda pobrinula da ograničavanjem čovekovog trajanja eliminiše svedoke boljih vremena. Tako se svako seća svojih boljih dana, koje pred drugima dodatno ulepšava i doteruje, dok o iskustvima drugih zna samo iz njihovih, takođe friziranih priča. Time smo sebi ištrikali rol-kragnu koja tako nekako viri ispod kaputa, a ovaj pak krije našu svakojaku golotinju. Nije to neki bogznakakav prizor i zato je neophodno pronaći krivca. Malo je onih koji neće krenuti prečicom i potragu započeti u najbližem okruženju, među najrođenijima. U tim pohodima uglavnom se mlađi ustremljuju na starije – ćerke na stariju braću i sestre od tetke, a sinovi na očeve. Jedino su majke pošteđene, jer žene su inače tek nedavno uvedene u poluravnopravan položaj sa muškarcima, osim ako nisu samohrane, tada preuzimaju prerogative muškarca, tj. glave porodice. Umesto hajke na najbliže i imaginarne krivce uopšte, daleko je celishodnije baviti se zaslužnima – od njih se uči kako se stvaraju pojave koje nam se sviđaju i kako da se bude bolji. Ne može se očekivati od očeva da nam daju baš ono što nama u tom trenutku treba ili baš ono što smo umislili. Oni daju neprestano i kad treba i ne treba, u nevreme i u pravi čas, tek pokatkad pogode u zlatnu žicu, ali i to je ljudski. Ne može svaki otac da sinu ostavi kraljevstvo u amanet, a ni tad ne može krunu dati svakom od sinova. Ali to već spada u bajke i neka davno prošla vremena u kojima se današnji čovek sve češće rado skriva. Iako odavno nisu živi svedoci, ni krivci ni zaslužni, na osnovu brojne arhivske građe i umetničkih predmeta može se zaključiti da je recimo period renesanse bio pravi raj na zemlji. Čak se i pojam renesansa ustalio u govoru kada se opisuje neka iole uspešna neravnina u jalovoj svakodnevici. Jednom davno, pre mnogo leta, jednom mladiću otac je izvojevao kraljevsku krunu, koju je ovaj naprednjak svog vremena nosio više desetljeća na dobrobit svog naroda. Zato ga se i danas, 550 godina od stupanja na presto, rado sećaju u narodnim bajkama i običnom životu. Bio je pravi renesansni vladar u vreme renesanse. Ime mu je kralj Matijas (Mŕtyŕs Kiraly) i samo nas gleda – očima ne veruje.