Oči ljudske životinje: Kritičar Danasa o filmu „Kraljevstvo životinja“ na 29. Festivalu autorskog filma

Fransoa (Romen Duri) i njegov šesnaestogodišnji sin Emil (Pol Kiršer) nalaze se u saobraćajnom zakrčenju dok pokušavaju da iz od gledalaca još uvek skrivenog razloga stignu do bolnice u kojoj imaju nekakav za obojicu bitan razgovor.

Otac je antisistemski nastrojen (deluje kao čovek koji nikada u životu nije obukao odelo i kravatu) i, kao ko zna koliko puta u bliskoj prošlosti, kritikuje sina zbog grickanja čipsa i ostalih konzumerističkih pokleknuća.

Odjednom, u kombiju hitne pomoći koji stoji blizu njih dešava se nekontrolisana agresija, pre nego što se vrata otvore i prema našim junacima se ustremi nedovršeni mutant čoveka i ptice, besan na ceo svet a posebno one koji mu se nađu na neposrednom putu.

Kada se misteriozno biće uz graktanje udalji, Fransoa se susretne pogledom sa jednim od vozača koji mu ravnodušno kaže, „u kakvim mi vremenima živimo…“.

Znači, događaj kojem smo svedočili nije ništa novo; svet se pomerio iz ležišta, centar, što bi rekao V. B. Jejts, više ne drži, a Fransoaova žena i Emilova majka takođe je žrtva epidemije postajanja životinjom, i to dlakavom i krvoločnom.

Autori zatim pomeraju i centar svog filma, premeštajući junake u šumski gradić, gde Fransoa pronalazi posao kuvara/kelnera/perača sudova u malom restoranu kako bi bio blizu novog medicinskog centra u koji će nadležni uskoro transportovati nesrećnu majku.

Još malo o antisistemskim stavovima i ponašanju, ključevima za tumačenje filma: Fransoa od početka epidemije, scenaristički tretirano tako da ga pre podržavamo nego osuđujemo, smatra da se zaraženi imaju ostaviti u svojim domovima, te da bi država trebalo malo da „ohladi“ sa merama i eksperimentalnim lekovima (KOVID kao inspiracija).

Emil, sada u žanrovski korigovanim uslovima, nakratko iz filma fantastike prelazi u priču o momku koji mora da se snađe u novom okruženju, kao i da vidi šta mu je činiti sa muškim suparnikom i ženskom simpatijom.

Uporedo, kombi koji prevozi nekoliko tranzicijskih bića, uključujući majku, sleće sa puta – reklo bi se zahvaljujući neutaživoj potrebi znanog nam čoveka-ptice da utekne – pa se skupu žanrova i podžanrova priključuje i film potere za beguncima.

U tu svrhu deo fabule postaje i lokalna policajka Žulija (Adel Egzarkopulos) koja, poput njenih kolega (dakle, nije u pitanju rodno već strukovno nepoštovanje), tek „čuva tvrđavu“ u iščekivanju istinske vojne sile, one sa zloslutnim „fantomkama“ i dugim cevima.

Da li je ona onda tu kao potencijalni izazivač sledećeg, ljubavnog žanra?

I da i ne, budući da, na dubljem nivou, omogućava još jedan sloj teme transformacije – Fransoa jeste na putu postajanja novim, emotivno nezauzetim čovekom, međutim, rano je, i njegova i Žulijina priča mora ostati nedovršena.

Igra u koju autori ulaze u ovoj liniji priče je osetljiva, i može se reći da je angažovanje Egzarkopulos, iskrene glumice i filmske zvezde u okvirima francuskog, pa time i evropskog filma, dodalo malo ali neophodno opravdanje za postojanje lika.

Kako god, u konačnom zbiru, dobro je da je tu.

Ne predstavlja veliku pronicljivost prepoznati za intelektualnog gledaoca najmilozvučniji sloj, onaj koji se tiče evolucije što je čoveka toliko udaljila od prirode da je priroda, nagonjena potrebom da planetu prestroji na pravac progresa, uzvratila udarac i započela regresiju dominantne a štetne vrste.

Valjan je film „Kraljevstvo životinja“, zahvaljujući herojskom naporu autora da izvedu gledaočevo staranje za likove, uprkos dramskoj konstrukciji donekle nalik drndafonu arhitekte Peđe Ristića – naoko apartni delovi čine konstrukciju koja nekim čudom tvori osoben zvuk.

A filmskih asocijacija ima u izobilju. „Noć živih mrtvaca“ pada na pamet, sa zadrtim lovcima što slasno upucavaju neobjašnjivu Drugost, jer je suviše teško potruditi se da je razumeju.

Pa onda, „Nakaze“ Toda Brauninga, sa bićima predivnim unutar sve prividne odurnosti, idealnim da nas nateraju da zastanemo i preispitamo sve što smo o lepoti i ružnoći morali da naučimo da ne bismo i sami bili proglašeni nakazama.

Na koncu, zašto apsolutno svi glavni likovi, naizgled „normalni“ beli Francuzi, krajnje neistaknuto ali svakako iz nekog razloga prisutno, imaju došljačka – gruzijska, arapska, portugalska… – prezimena?

Da li da bismo se zapitali kakva se to ljudska životinja nalazi u svima nama, zatrpana pravilima društva u kojem se obrela i zaboravila odakle je potekla?

Možda sve ovo zvuči komplikovano, dok je „Kraljevstvo životinja“ film omladinske semiotike, sasvim prikladan za dvanaestogodišnjake.

Da li će shvatiti sve njegove prikrivene slojeve?

Naravno da neće, ali će ih osetiti, isto kao što dlakavi – ljubitelji gmizavaca će verovatno reći, i krljuštavi – kičmenjaci nepogrešivo znaju šta se nalazi u ljudskim očima koje ih gledaju.